Stan od 50 kvadrata u zgradi kod Vukovog spomenika u Beogradu za samo 50 hiljada evra? Ili kuća u novosadskom naselju Veternik za duplo nižu cenu od tržišne? Ako zvuči suviše dobro da bi bilo istinito – u pravu ste. U pitanju su oglasi sa Instagram i Tiktok naloga „Nekretnine za sve” gde se po višestruko nižim cenama reklamiraju stanovi koji se uopšte i ne nalaze u Srbiji – fotografije su preuzete sa sajtova za prodaju nekretnina u Slovačkoj i Češkoj, ili za rezervaciju smeštaja (poput AirBnb ili Bukinga) u Berlinu ili Madridu.

Analiza Raskrikavanja u kojoj smo izbrojali više od 1.150 manipulacija na naslovnicama šest dnevnih novina ušla je u ovogodišnje finale za globalnu nagradu „GlobalFact” koju već šest godina dodeljuje Međunarodna mreža za proveru činjenica (IFCN). Raskrikavanje se u kategoriji „provera činjenica sa najvećim uticajem” nalazi sa još devet redakcija, a pobednik će biti proglašen krajem ovog meseca u Sarajevu.

To što od karcinoma dojke, jajnika i grlića materice u Srbiji godišnje umre oko 3.000 žena, što svake godine muškarci ubiju njih tridesetak, što petina žena u državi živi sa manje od 26.000 dinara mesečno - ništa od takvih problema nije bilo važno ni zanimljivo tabloidu Alo u broju od četvrtka. Priču o ovim i drugim važnim temama, zamenilo je sugestivno pitanje u rubrici „Najžena” - zašto se žene u pedesetima „zapuste”. Tekst je primer izražene mizoginije i ejdžizma: Alo posramljuje žene što stare, tvrdi da se samo „vade” da nemaju para za doterivanje, da ne smeju da „gunđaju” i budu nezadovoljne svime oko sebe jer to utiče na svež i mladolik izgled, i opominje ih da jedu manje nego ranije jer im je metabolizam takav da će teško ostati vitke ako ne vode računa.

Reporteri i posmatrači iz Slavko Ćuruvija fondacije su bezmalo deset godina bili redovni u sudnicama Specijalnog suda u Beogradu: u iscrpnim izveštajima su do detalja prenosili sve što bi bilo izrečeno toga dana na suđenju, a u javnim nastupima i saopštenjima istrajno apelovali da se ovaj zločin razreši. Sada je, međutim, došlo vreme da se njima sudi - nakon što su četvorica pripadnika Državne bezbednosti u februaru pravosnažno oslobođena optužbi za ovo ubistvo, jedan od njih, Milan Radonjić, tužio je fondaciju zbog saopštenja u kome su komentarisali ovu presudu. Tužbu su, kako kažu za Raskrikavanje, dočekali sa nevericom - smatraju je pokušajem ućutkivanja i zastrašivanja ne samo fondacije, već i Ćuruvijine porodice, kolega, prijatelja i svih onih koji su izrazili nezadovoljstvo ovakvim ishodom.

U jeku izborne kampanje za lokalne skupštine u Srbiji, predsednik Aleksandar Vučić posebnu pažnju ovog puta posvetio je Čačku. Na mitingu koji je nedavno održao rekao je da je „jedna nemačka fondacija uplatila 40 hiljada evra jednoj opozicionoj listi” i to sve zbog smene SNS-a u tom gradu. Kako bi se ta njegova tvrdnja poduprla, odmah potom osvanuo je dokument o uplati 40.000 evra portalu Ozon press iz Čačka od Evropskog fonda za demokratiju. Ali ne bilo kakav, već dokument iz banke, koji bi po pravilu trebalo da imaju samo banka i klijent. IZ OTP banke tvrde da još uvek ne znaju kako je ovaj poverljivi dokument procurio u medije, a nije jasno ni kako predsednik Vučić zna detalje o poslovnim transakcijama jednog lokalnog medija.

Novinar nedeljnika Radar Vuk Cvijić je, kako tvrdi, napadnut u centru Beograda - udario ga je direktor tabloida Srpski telegraf Milan Lađević. Cvijić navodi da mu se Lađević uneo u lice i udario ga pesnicom od čega je Cvijić pao, što Lađević negira i tvrdi da do fizičkog kontakta nije došlo. Šta se i kako dogodilo utvrđivaće Prvo osnovno tužilaštvo kome je naložena hitna istraga.

U nedelju su se u Beogradu dogodila dva incidenta koja su privukla pažnju medija i javnosti - jedan od njih je završio tragično, pogibijom 40-godišnjeg brata ministra razvoja i potpredsednika Vlade Federacije BiH Vojina Mijatovića. Drugi incident, napad nožem, zbio se sedam kilometara dalje, u naselju Karaburma. Ova dva odvojena događaja mediji u BiH i Srbiji su potom spojili u jedan, mešajući žrtve, napadače i mesta događaja, a u svemu tome ponešto i sami dopisali.

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić je pred odlazak na Generalnu skupštinu Ujedinjenih nacija, gde se glasalo o Rezoluciji o Srebrenici, u tabloidima predstavljen kao superheroj koji ide na „izazovan i težak” put. On je ovu medijsku inicijativu otelotvorio tako što se ogrnuo srpskom trobojkom, nakon što je Rezolucija usvojena. Mnogi tabloidi su izvestili o ovom činu, dodajući da je predsednik Srbije to uradio uprkos protivljenju predsednika Generalne skupštine UN i obezbeđenja, kojem je navodno odbrusio kada je zahtevalo da on skine sa sebe zastavu i htelo da mu je oduzme. Iz UN su za Raskrikavanje potvrdili da se to nije desilo, navodeći da je sednica protekla mirno, bez incidenata.

Televizija, novine, portali, plakati na ulici, bilbordi, kula Beograda na vodi – sa svih strana smo prethodnih nedelja mogli da pročitamo da „srpski narod nije genocidan”. Provladini mediji i političari na vlasti su Rezoluciju o Srebrenici mesecima pre njenog usvajanja, ali i sada, predstavljali kao akt kojim će srpski narod poneti kolektivnu krivicu za genocid u Srebrenici i da će postati i baš to – genocidan. Međutim, ni u jednoj tački rezolucije ne spominju se niti srpski narod, Srbija, niti se pominje kolektivna krivica. Upravo suprotno, ističe se individualna krivica.