Analiza
Tempirane bombe: Holandski dokumentarac o srpskim muškarcima razbesneo dijasporu
21.02.2020. Marija Vučić Detalj iz filma; Foto: Raskrikavanje
Dokumentarni film o tome „kako je biti muškarac u Srbiji, zemlji koja je izgubila rat“, emitovan krajem prošle godine na holandskoj nacionalnoj televiziji, razbesnela je naše građane koji tamo žive. Tvrde da su srpski muškarci generalno prikazani kao nasilni, opterećeni ratnom traumom i na ivici živaca, a Srbija kao zemlja u kojoj se nove generacije vaspitavaju u ratnom duhu. Pojedini učesnici filma za Raskrikavanje tvrde da su bili zloupotrebljeni i da nisu znali u kakvom dokumentarcu učestvuju.
„Svaki Srbin ima oružje. Opasno je ako nisi naoružan. Samo čovek sa oružjem je slobodan čovek“, govori predsednik Srpske desnice Miša Vacić pucajući u streljani u prvim minutima dokumentarnog filma holandske novinarke Margrijet van der Linden.
Vacić je sa drugim članovima svoje organizacije jedan od protagonista ovog filma koji pokušava da odgovori na pitanje kako je to biti muškarac u Srbiji, zemlji opterećenoj ratnom prošlošću.
U filmu se provlači teza da je srpski muškarac izgubio rat što mu je ugrozilo muškost. Postao je poput tempirane bombe, zatvoren i prek, sklon oružju, nasilju prema ženama i alkoholizmu.
To je holandskoj novinarki „potvrdio“ uzak krug ljudi - Miša Vacić i Srpska desnica, ratni veterani, kao i Alen Muhić, čovek iz BiH čiji je biološki otac Srbin navodno silovao njegovu majku muslimanku tokom rata kao vojnik.
Da bi dokazala da se i novim generacijama sistematski usađuje ratobornost i slepa odanost državi, novinarka je intervjuisala mlade izviđače tokom njihovih aktivnosti, postrojavanja i polaganja izviđačke zakletve.
Kasnije se ispostavilo da izviđači nisu znali šta je tema dokumentarca i da su njihovi snimci zloupotrebljeni.
Zaključci dokumentarca poprilično su zasmetali ljudima iz Srbije koji žive u Holandiji.
Prema rečima Zore Duvnjak koja se obratila Raskrikavanju i koja u Holandiji živi dvadesetak godina, Srbija je stereotipno predstavljena kao zemlja nasilnika istraumiranih ratom, a zbog zloupotrebe dece podneta je žalba tamošnjem Savetu za novinarstvo.Desničari predstavljaju srpskog muškarca
Razgovor Miše Vacića i ekipe sa holandskom novinarkom Margrijet van der Linden odvija se u streljani. Oni je uče kako da puca, a onda Vacić pokazuje metu sa siluetom čoveka, izbušenu mecima, i kroz smeh kaže: „Ovo je neprijatelj srpskog naroda“.
Novinarka Vacića i nekoliko nabildovanih momaka iz Srpske desnice predstavlja kao grupu nacionalista koji „neguju borbenu prošlost“. Zašto je baš njih izabrala da predstave tipičnog srpskog muškarca, nije jasno.
„Zemlja, porodica, Bog, to su najbitnije stvari za nas“, kaže joj Vacić i dodaje kako su sada sve to ugrozili „neoliberali“. Poručuje novinarki da napravi dobru priču o njima da bi i „liberalni muškarci Holandije naučili da budu čvršći“.
„Svaki Srbin ima oružje“, tvrdi Vacić i govori kako je to naša tradicija.
Razgovor se završava kadrovima u kojima pripadnici Srpske desnice pucaju bušeći papirne mete. Dok kamera prikazuje gomilu čaura po podu, u pozadini se čuje njihov smeh.
Detalji o tome da je reč o političkoj organizaciji, da je Miša Vacić osuđivan, da je bio pripadnik ultradesničarskog pokreta „1389“ kao i njegov politički angažman, u dokumentarcu se ne spominju.
„Kako je to biti muškarac ako ste izgubili rat? I kako mlada generacija Srba odrasta sa tom zaostavštinom?“, pita se Van der Linden.Zloupotreba dece
Planinskim putem koračaju deca izviđači. U pozadini se čuje truba, a potom i bubnjevi u taktu poziva na borbu. Deca se postrojavaju u stavu mirno pre nego što počnu da izgovaraju zakletvu koja počinje rečima:
„Dajem časnu reč... da ću čuvati svoju otadžbinu... Republiku Srbiju…“, a sve je umontirano tako da ukazuje na militantnost, nekritičku odanost autoritetu i otadžbini i spremnost da se ratuje.
Novinarka nakon toga razgovara sa trojicom maloletnika o njihovom odnosu prema Srbiji.
„Dosad sam pričala sa mnogo muškaraca u Srbiji i ono što im je važno je zemlja… Zemlja na prvom mestu. I vama takođe?“, pita sugestivno Van der Linden dečake koji odgovaraju potvrdno i razgovor se nastavlja u tom pravcu.
Ono što se u tom momentu desilo na planini, u filmu nije prikazano. Vođa izviđačkog odreda „Raša Popov“ Beatina Živković, koja je bila iza kamere, zatražila je da se snimanje prekine.
Živković za Raskrikavanje priča kako je ekipa dokumentarca neko vreme pre toga stupila u kontakt sa Savezom izviđača. Rečeno im je da rade na filmu o izviđačima i da bi hteli da se upoznaju sa njihovim radom. Tačan kontekst im, kako tvrdi naša sagovornica, nije spomenut.
Dogovorili su se da se novinarka Van der Linden i njena ekipa priključe izviđačima na planini Gučevo, gde je više odreda bilo na zimovanju - smatrali su da je to najbolja prilika da se novinarka upozna sa njihovim aktivnostima.
Međutim, novinarka je počela da postavlja „neprimerena“ pitanja, poput „Kada si se osetio kao muškarac“, prepričava Živković. Smatrajući da zadire u privatnost dece i da priča više nema veze sa izviđačima, zatražila je da se snimanje prekine i da se svi snimci obrišu.
„Tu je bilo povuci-potegni, ja sam čak i zapretila da ću pozvati policiju. Njen kamerman je onda pred nama izbrisao snimke i razišli smo se“, priča ona za Raskrikavanje.
To se sve dešavalo februara 2019. godine, da bi ih krajem godine kontaktirala Zora Duvnjak, žena koja dve decenije živi u Holandiji, i pokazala im snimak prikazan na tamošnjoj nacionalnoj televiziji KRO NCRV.
Beatina Živković se, kako kaže, šokirala kada je videla da ne samo da snimci nisu izbrisani i da su iskorišćeni uprkos izričitoj zabrani, nego su deca zloupotrebljena.
„Kad sam videla dokumentarac, digla mi se kosa na glavi. Stavljeni smo u nekakav ratni kontekst, a ja sam prikazana kao neko ko neguje nove ratnohuškačke generacije“, navodi ona.
A deca su, prema njenim rečima, zapravo pevala pesmu o Žiki Miki, dečaku koji je došao u izviđače i stekao drugove.
„I zakletva koju su polagali je lepa zakletva izviđača koja kaže da će poštovati zakone svoje zemlje, roditelje, da će raditi na sebi… Nikakve veze s ratom nemaju“, kaže Živković i dodaje da je film ostrašćen.Žalba Savetu za novinarstvo
Da nešto nije u redu sa tom scenom, pomislila je i Zora Duvnjak. Dok je gledala deo sa mladim izviđačima, pitala se da li su roditelji znali u kakvom filmu učestvuju njihova deca, prepričava za Raskrikavanje.
Zato ih je i pozvala, pa se ispostavilo da i sami tvrde da su prevareni.
Ovih dana je u ime izviđačkog odreda predala žalbu holandskom Savetu za novinarstvo, regulatornom telu koje se, poput našeg Saveta za štampu, bavi prekršajima Kodeksa.
Žalba je podneta i u ime Alena Muhića, još jednog sagovornika u filmu.
Muhić je u filmu je pričao svoju priču dok se u pojedinim kadrovima pojavljivalo njegovo malo dete. On je, kako se navodi u žalbi, izričito zahtevao od novinarke i njene ekipe da ne prikazuju dete, što su oni ipak učinili.
Ni njemu, prema navodima iz žalbe, nije predočen kontekst filma.
„Trebalo bi da reaguju uskoro, a televizija bi morala da se izvini, da sporan sadržaj ukloni i izbriše snimke“, navodi Duvnjak.Patnje ratnih veterana
Centralna priča dokumentarca odvija se oko ratnih veterana o čijoj patnji govore Željko Vukelić i Mile Milošević. Pričajući o svojim iskustvima i traumama iz rata devedesetih, oni otvaraju dve veoma važne teme - katastrofalan odnos države prema njima, kao i posttraumatski stresni poremećaj sa kojim živi mnogo povratnika iz rata.
Posledica tog sindroma su, kaže voditeljka, alkoholizam i nasilje u porodici.
„Rat se sa bojnog polja preselio u dnevnu sobu. Mnoge žene žive u strahu, muškarci su
traumatizovani“, priča Margrijet van der Linden.
U odsustvu statistike i reči stručnjaka, gledalac ne dobija informaciju o razmerama ovog problema. Ipak, iz njenih generalizacija poput „Ratna trauma leži kao vlažna i hladna krpa preko društva, ali je teško izneti je na videlo. Srpski muškarac je zatvoren“, stiče se utisak da su svi u zemlji obeleženi i opterećeni ratnom prošlošću, zatvoreni i preosetljivi, poput tempiranih bombi.
Za razliku od Srba, koji su rat izgubili i nose se sa ratnom traumom i krizom muškosti, voditeljka ide u Bosnu da bi odgovorila na pitanje kako se sa traumama bore oni koji su u ratu bili žrtve.
Intervjuiše Alena Muhića koga je kao bebu usvojio bosanski par iz Goražda u BiH. Svom biološkom ocu Srbinu je otišao jednom na vrata, pitao ga šta ga je nateralo da siluje ženu, a otac je sve negirao i rekao čak da sumnja da je Alen njegov sin.
I dok se Srbi muče sa ratnom traumom i na ivici su živaca, Muhićev glas je smiren i blag. On govori kako je video da u njegovom biološkom ocu nema ništa ljudsko, ali da je on oprostio.
„Ja sam odgojen tako da nikoga ne mogu da mrzim, zato što je moj otac takav. Jer on da nije takav, on da je nacionalista, ja bih možda mrzeo Srbe ili nekoga, razumete“, govori Muhić.Jednostrana slika Srbije
Kada je odgledala dokumentarac na tamošnjoj nacionalnoj televiziji, Zora Duvnjak se, kaže, osetila razočarano i poniženo. Kao uostalom i njeni poznanici, ljudi iz Srbije koji takođe tamo žive.
„Njima je zasmetalo kako su Srbi prikazani, to je jedna unapred kreirana slika, a ekipa je išla u Srbiju tražeći potvrdu te slike. Ljudi su generalno prikazani kao nasilnici koji se od malih nogu vaspitavaju da budu ratnici“, kaže ona i napominje da su se na društvenim mrežama sa kritikama filma javili i sami Holanđani tvrdeći da su Srbi prikazani stereotipno.
Duvnjak, posle 20 godina života u Holandiji, kaže da se u toj zemlji ne izveštava mnogo o Srbiji, ali i kada se izveštava, to je retko objektivno.
„Ima tu pokušaja, prošlo je puno vremena od ratova, ali je ostala ta ubeđenost da su Srbi zločinci“, kaže Duvnjak.
Na takav narativ se priča holandske novinarke dobro nadovezala, smatra sagovornica Raskrikavanja i dodaje da joj se čini da namera novinarke i nije bila da objektivno predstavi priču o patnji ratnih veterana.
„Tuga koju nose svi ti ratovi postoji i o tome zaista treba da pričamo. Ali stekla sam utisak da ona to nije uradila iz interesovanja i sažaljenja, jer onda bi bio sasvim drugačiji kontekst“, navodi Duvnjak.
„Onda ne bi tražila izviđače, ne bi tražila baš Alena u Bosni i tu priču da je on dete Srbina silovatelja. Ako je htela da ispriča priču o ratovima i posttraumatskom stresu, zašto je intervjuisala tog ultradesničara?“, navodi ona i dodaje da je dokumentarac u potpunosti pravljen za holandsko tržište.
Novinarka i autorka dokumentarca Margrijet van der Linden nije odgovorila na pitanja Raskrikavanja o ovom slučaju niti o tome zašto je odabrala da muškarce u Srbiji prikaže isključivo u svetlu rata.
Takođe, nismo saznali ni zašto je odabrala uzak krug sagovornika poput ratnih veterana, Miše Vacića i žrtava zločina koje su u ratu počinili Srbi, i da li smatra da je pomoću njih prikazala muškarce u Srbiji kakvi zaista jesu.
Inače, serija dokumentaraca „How to be a man“ ne bavi se samo Srbijom. Margrijet van der Linden je snimila još nekoliko filmova o muškarcima iz zemalja širom sveta.
Tako je u Meksiku tema bila kako je to biti muškarac u jednom od najživopisnijih, ali i najnasilnijih mesta na svetu. U Egiptu je muškarce prikazala kroz priču o seksu kao tabu temi u ovoj zemlji, a u Sjedinjenim Američkim Državama se bavila time kako je to biti crni muškarac na nekada robovlasničkom jugu zemlje.
Ceo dokumentarac inače nije dostupan publici iz Srbije, i možete ga pogledati samo ukoliko imate VPN program pomoću koga ćete virtuelno premestiti svoju IP adresu u Holandiju.
Ipak, transkript celog filma u PDF formatu možete naći ovde.
