Vest
Završeno ponovljeno suđenje za ubistvo Ćuruvije, presuda 2. decembra
26.10.2021. Marija Vučić Ratko Romić, Foto: Raskrikavanje.rs
Milan Radonjić i Ratko Romić, optuženi da su učestvovali u ubistvu novinara Slavka Ćuruvije 11. aprila 1999. godine, u završnici suđenja su ponovili da nisu krivi i da je optužnica montirana u cilju osude Državne bezbednosti čiji su oni bili pripadnici. Presuda u ovom slučaju, nakon više od godinu dana suđenja, biće doneta 2. decembra. To će biti druga nepravosnažna presuda, s obzirom da je prethodna - kojom su četvorica radnika Državne bezbednosti bila osuđena na 100 godina zatvora - oborena pred Apelacionom sudom.
Postupak za ubistvo novinara Slavka Ćuruvije danas je završen u beogradskom Višem sudu iznošenjem završnih reči dvojice optuženih - Milana Radonjića, načelnika beogradskog centra DB-a u vreme ubistva Slavka Ćuruvije kao i inspektora ove službe Ratka Romića.
Radonjić je rekao da optužnicu doživljava kao pravno pokriće za sve medijske optužbe protiv njega lično i Resora Državne bezbednosti.
„U optužnici sam prikazan kao zlikovac i zločinac jer sam izdao legalni i legitimni nalog za tajno praćenje Ćuruvije“, rekao je i dodao da je Ćuruvija praćen zbog kontakata sa zapadnim organizacijama i ambasadama od kojih je, kako kaže, dobijao novac.
„Itekako me interesuje koji su to razlozi da bilo koji pripadnik ovog društva bude plaćen od strane neke takve institucije, nebitno da li je u pitanju sveštenik, učitelj, novinar ili bogotac“, istakao je Radonjić.
Ističe da u životu nije izdao nalog da se obavi neko krivično delo kao što bi bilo ubistvo i da su sva njegova naređenja bila legalna i zabeležena u dokumentaciji.
Osporavao je i dve stvari koje su ključne za tužilaštvo - iskaz Milorada Ulemeka Legije koji je u istrazi tvrdio da je od Radomira Markovića nekom prilikom posle ubistva čuo rečenicu „Oni Radonjini što su ubili Ćuruviju“, kao i izveštaje sa baznih stanica mobilne telefonije prema kojima su Radonjić, Romić i Kurak u vreme likvidacije bili u blizini mesta ubistva. Bazne stanice su, inače, ključni dokaz tužilaštva, a nakon Legijinog iskaza 2014. godine, Radonjić i Romić su uhapšeni.
Kako kaže, u optužnici se navodi da se on na dan ubistva, 11. aprila 1999. godine, čuo sa Kurakom što je, kako tvrdi, laž, i da se sa njim nikada nije čuo „ni fiksnom ni mobilnom linijom“.
Same izveštaje baznih stanica odbrana je pokušavala da izbaci iz dokaznog materijala tokom suđenja jer su tvrdili da su neverodostojni i fabrikovani.
Radonjić je doveo u pitanje kredibilitet i radnika DB-a koji su tvrdili da je njegov zahtev da ga operativci koji supratili Ćuruviju iz minuta u minut obaveštavaju o njegovom kretanju neposredno pred ubistvo bio neobičan. Kako je istakao, neki od njih bili psihički bolesnici, dok je za druge stekao utisak „da ne znaju ni što su došli da svedoče, a njihovo nepoznavanje rada službe je bilo frapantno“.
Prema optužnici, tajna pratnja Ćuruvije se tog dana odvijala tako što su ga operativci pratili ulicama kojima se kretao i to učestalo javljali Radonjiću. Nekoliko minuta pred ubistvo, kako se navodi, Radonjić je izdao nalog da se pratnja prekine i da se operativci preusmere na „vezu“ - čoveka sa kojim se Ćuruvija susreo, a koga su operativci nastavili da prate. Ćuruvija se uputio prema Svetogorskoj ulici u Beogradu gde je ubrzo ubijen. Tužilac smatra da je ovo naređenje o obustavljanju pratnje izdato kako niko od „terenaca” ne bi video trenutak ubistva. Radonjić to osporava.
„Ne znam posle toga ni na koju stranu je otišao Ćuruvija, ni sa kim ni šta se dalje dešavalo“, istakao je on.
U zaključku je rekao i da je sve što je ikada radio u službi bilo usmereno na zaštitu državne bezbednosti i da nije ubica, kao i da je „ovde cilj da se osudi Državna bezbednost“.
Romić: Nisam kriv
Slično izlaganje je imao i Ratko Romić za koga se u optužnici tvrdi da se nalazio u haustoru sa Kurakom u momentu kada je Kurak pucao u novinara, i da je Romić udario Ćuruvijinu partnerku Branku Prpa koja se od toga onesvestila.
Tvrdi da to nije tačno i da on nema nikakve veze sa ubistvom.
Optužnici, kako tvrdi, nije motiv da rasvetli ubistvo već da se Državna bezbednost prikaže kao zločinačko udruženje, ali da za tako nešto tužilac za organizovani kriminal nema dokaza.
U detaljnom izlaganju od skoro dva sata, Romić je taksativno pobijao deo po deo optužnice istakavši da nema dokaza za ono najbitnije - da su on i Kurak bili na mestu ubistva i da su ubili Ćuruviju.
„Nema materijalnih dokaza, nema tragova obuće, nema otisaka, nema tragova našeg oružja, nema DNK, nema snimaka sigurnosnih kamera, nema svedoka, a jedini svedok ubistva Branka Prpa na prepoznavanju fotorobota rekla je da ubica najviše liči na Luku Pejovića, a ne na bilo koga od nas dvojice“, istakao je.
Osporavao je i motiv ubistva - prema optužnici, motiv za likvidaciju Ćuruvije bilo da se ograniči sloboda medija što je po Romićevom mišljenju besmisleno s obzirom na to da u momentu ubistva Ćuruvija već mesecima nije bio urednik ni vlasnik novina, jer su one krajem 1998. godine ugašene. Implicirao je i da Ćuruvija nije bio samo novinar, već je i sam bio radnik službe.
„Slavko Ćuruvija je svoj radni vek počeo u saveznoj službi Državne bezbednosti , a svi znamo kako je bilo teško tada se tamo zaposliti. Na kraju krajeva, ubijen je naš kolega“, rekao je Romić.
Ćuruvija je, inače, kratko radio u sektoru analitike Državne bezbednosti sredinom osamdesetih godina.
Dobar deo izlaganja Romić je posvetio priči o belom golfu, službenom automobilu koji je Romić ponekad koristio, a za koji su neki radnici pratećeg Devetog odeljenja, koji su pratili Ćuruviju, tokom istrage ubistva rekli da su ga videli na licu mesta. Romić kaže da to nije tačno i da niko od tih svedoka to nije ponovio na suđenju, kao i da niko od njih nema nikakvih posrednih saznanja o tome da je Romić ikako učestvovao u ubistvo. Kako kaže, tog dana nije ni koristio pomenuti automobil.
„Doveden sam u situaciju da se branim od laži u optužnici, a ne protiv bilo kakvih dokaza. Sva svedočenja na sudu osporavaju navode u optužnici“, rekao je Ratko Romić.
Romić osporava autentičnost samih izveštaja baznih stanica tvrdeći da je tužilac „štelovao“ vreme smrti da bi ga uklopio u bazne stanice. Naime, prema optužnici, Ćuruvija je ubijen između 16:39 i 16:45 tog dana, otprilike kada su Romićev i Kurakov telefon detektovani blizu mesta ubistva, dok Romić tvrdi da se ubistvo desilo nešto kasnije, oko 17 sati, kada je on već bio daleko odatle.
„U optužnici stoji da ja oko 16:38 zovem Kuraka na telefon, a da se ubistvo desilo između 16:38 i 16:45 (prema optužnici, ubistvo se desilo između 16:39 i 16:45, prim. nov). Zašto bih ja zvao Kuraka na mobilni ako smo u tom momentu zajedno na licu mesta“, pitao je Romić.
Na kraju svog izlaganja naveo je i da su „neki vaninstitucionalni centri moći - pojedini portali, fondacije i komisija predvođena Veranom Matićem“ sve vreme suđenja pokušavale da izvrnu činjenice da bi se uklopile u optužbu da su radnici DB-a krivi za ovo ubistvo.
Njegovim izlaganjem je suđenje formalno okončano. Izricanje presude najavljeno je za 2. decembar ove godine u 14:30, što će biti druga nepravosnažna presuda u ovom slučaju.
U ovom postupku optužen je i Miroslav Kurak, pripadnik rezervnog sastava DB-a, ali se njemu sudilo u odsustvu jer se nalazi u bekstvu. On je inače optužen da je pucao u Ćuruviju, dok je sa njim u tom haustoru u kome je novinar ubijen bio i Ratko Romić.
Nakon toga će, ukoliko budu uložene žalbe, na potezu biti Apelacioni sud koji će presudu ili potvrditi ili će je preinačiti.
Podsetimo, nakon što je u aprilu 2019. godine, posle 4 godine suđenja, doneta presuda kojom su ova četvorica osuđena na 100 godina zatvora, Apelacioni sud je to oborio i naložio ponovno suđenje, koje je počelo u oktobru prošle godine.
