Sudija Nijambe nije tražila oslobađanje Mladića već ponovno suđenje
16.06.2021. Marija Vučić Ratko Mladić u sudnici; Foto: Wikimedia/ UN ICTY
Nedelju dana nakon što je sud u Hagu potvrdio doživotnu kaznu zatvora Ratku Mladiću između ostalog i za genocid u Srebrenici, deo domaćih medija ne posustaje u tvrdnjama da Mladić nije kriv i da genocida nije bilo. U „pomoć“ su pozvali izraelskog istoričara koji to tvrdi, kao i tajne dokumente britanske vojske. Portal Srbijadanas.com objavio je tekst o izdvojenom mišljenju sudije Priske Matimba Nijambe, članice petočlanog sudskog veća koja se nije slagala sa većinom tačaka presude, tvrdeći da je Miamba htela da oslobodi Mladića. Ona se, međutim, nije založila za oslobađanje već za ponovno suđenje - u svom zaključku navela da su mnoge optužbe nedokazane i procedure prekršene te da treba sprovesti još jedno suđenje pred drugim većem po gotovo svim tačkama optužnice.
Uprkos osetljivosti teme koja sa sobom nosi mnogo međuetničkih tenzija, mediji i dalje pale vatru pristrasnim potenciranjem određenih mišljenja, dok sudski utvrđene činjenice nazivaju „satanizacijom Srba“.
Večernje novosti na naslovnoj juče su donele tekst „Tajni dokumenti britanske vojske: Nije bilo genocida u Srebrenici“, sa tvrdnjama da su, prema ovim dokumentima, napad u Srebrenici „isprovocirali sami Muslimani“.
Ovaj tekst, koji je prenet i na drugim portalima poput Republike i Alo-a, Večernje novosti po potrebi recikliraju: iste tvrdnje već su objavljivali u januaru 2020. godine.
Takođe, na portalu Srbijadanas.com našao se intervju koji je Radio televizija Republike Srpske uradila sa izraelskim istoričarem Gideonom Grajfom. Naslov je „GENOCIDA U SREBRENICI NIJE BILO! Izraelac rekao istinu celom svetu - ako neko koristi taj termin, treba ga izbrisati iz istorije"
U tom intervjuu, on priznaje da jeste bilo „zločina“, ali da se on ne može nazvati genocidom, navodeći da nije bilo 8.000 žrtava već „samo“ oko 3.000.
Zbog čega mediji poklanjaju poverenje baš ovim izvorima, nije sasvim jasno.
Još jedan od „aduta“ pojedinih medija jeste i sudija Priska Matimba Nijambe, članica apelacionog veća koje je potvrdilo doživotnu presudu Mladiću, ali koja se u gotovo svim tačkama nije slagala sa većinskim stavovima.
U izdvojenom mišljenju ove sudije, koje je i integralni deo presude, ona je na više od 40 strana taksativno navodila svoje argumente zašto određene optužbe ne stoje i kako je, prema njenom viđenju, sudsko veće kršilo određene procedure.
Ipak, nigde nije rekla ono što tvrde mediji poput Srbijadanas.com - da bi ga ona oslobodila. U svom zaključku navodi:
„Naložila bih da se gospodinu Mladiću ponovo sudi pred drugim pretresnim većem po svim tačkama optužnice, osim po osnovu 6 u vezi sa udruženim zločinačkim poduhvatom uzimanje talaca“, napisala je ova sudija.
Šta je utvrdio sud?
Haški tribunal - koga deo javnosti u Srbiji i Republici Srpskoj smatra antisrpskim sudom formiranim isključivo da bi se krivo presudilo srpskim vojnim starešinama pa i celom narodu - smatra da se van svake sumnje u Srebrenici jula 1995. godine jeste dogodio genocid.
Prva presuda kojom su zločini u Srebrenici definisani kao genocid, doneta je pred ovim sudom još 2001. godine (pravosnažna je postala 2004. godine). Tada je između ostalog za učešće i pomaganje u genocidu na 35 godina zatvora osuđen jedan od komandanata Vojske Republike Srpske, Radislav Krstić.
Od tada do danas bilo je još presuda za genocid pojedinim komandantima, između ostalog i Radovanu Karadžiću koji je 2019. godine osuđen doživotno, a poslednja u nizu je presuda Ratku Mladiću koji je takođe dobio doživotnu robiju. Mladić je osuđen za genocid, progon, istrebljivanje, ubistvo, deportaciju i prisilno premeštanje, terorisanje, napade na civile i uzimanje talaca. Ustanovili su da snosi odgovornost za te zločine s obzirom na „vodeću i presudnu ulogu“ koju je kao komandant Vojske Republike Srpske odigrao u okviru četiri udružena zločinačka poduhvata.
Ipak, sud smatra da postoji pojedinačna odgovornost ratnih generala Vojske Republike Srbije, ali ne i Republike Srbije (odnosno Savezne Republike Jugoslavije).
Za ovaj tribunal pitanje genocida nije upitno, i to tvrde na osnovu desetine hiljada dokumenata, brojnih svedočenja žrtava i počinilaca, na osnovu dokaza dobijenih iz ekshumacija tela iz masovnih grobnica, kao i presretnutih razgovora starešina Vojske Republike Srpske.
„Na osnovu ovih dokaza, pretresno veće je došlo do neoborivih zaključaka da su snage bosanskih Srba u julu 1995. pogubile između sedam i osam hiljada bosanskih Muslimana, da su žrtve bile civili ili ratni zarobljenici, da su masakr i kasnija operacija prikrivanja bili planirani i dobro organizovani, i da je to bilo delo genocida“, navodi se na sajtu haškog tribunala.
U statutu ovog suda genocid se definiše kao delo počinjeno s namerom da se u celosti ili delimično uništi neka nacionalna, etnička, rasna ili verska grupa kao takva. Ta dela mogu biti ubistva, nanošenje teških duševnih ili telesnih povreda pripadnicima te grupe, smišljeno nametanje takvih životnih uslova koji bi doveli do fizičkog uništenja, uvođenje mera kojima je cilj sprečavanje rađanja unutar te grupe ili prisilno premeštanje dece te grupe u drugu grupu.
Ako se ovo ima na umu, nisu čudni pokušaji negatora genocida da umanje broj žrtava ili da ga relativizuju. To je, kako navode iz suda, radila i odbrana generala Krstića tvrdeći da ubijanje 7.500 Muslimana ne predstavlja značajan deo grupe, s obzirom da je njih bilo 1,4 miliona. Tvrdili su i da snage bosanskih Srba nisu ubijale žene, decu i starce, što su mogle učiniti, „za razliku od svih ostalih primera genocida u istoriji“.
Sud je to odbacio, konstatujući da je za sedam dana ubijeno između 7.000 i 8.000 Muslimana, a istovremeno je ostatak od 25.000 prisilno raseljen iz Srebrenice.
„Pretresno veće je zaključilo da su snage bosanskih Srba morale biti svesne da će ubistvo dve ili tri generacije muškaraca imati trajan i razarajući efekat po preživljavanje bosansko-muslimanske zajednice u Srebrenici. Snage bosanskih Srba su znale da će ubijanja muškaraca i prisilno premeštanje žena, dece i staraca neizbežno za posledicu imati fizički nestanak bosansko-muslimanskog stanovništva iz Srebrenice“, navode iz suda i dodaju da se namera da se uništi ova populacija vidljiva iz činjenice da su uništeni njihovi domovi, kao i glavna džamija.
Osim što se u delu domaće javnosti smanjuje broj na „samo“ par hiljada ubijenih, ima i tvrdnji, ističe sud, da žrtve nisu bili civili ni ratni zarobljenici već vojnici poginuli u borbi, odnosno da nije počinjen nikakav ratni zločin.
„Dokazni materijal prikupljen tokom ekshumacija ukazuje na nešto sasvim suprotno - da većina nije ubijena u borbi već tokom masovnih pogubljenja“. Dokazi su, između ostalog i stotine poveza za oči nađenih u grobnicama na telima ili pored tela žrtava, kao i stotine komada tkanina, konopca ili žice kojima su žrtvama vezivane ruke.
„Ljudi sa povezom na očima ili rukama vezanim na leđima očigledno nisu mogle poginuti u borbi“.
Takođe, neke od žrtava su, kako je utvrđeno, bili teški invalidi koji nisu mogli biti i borci.
Osim toga, oni osporavaju i argument kakav iznose Večernje novosti - da su Muslimani sami isprovocirali zločine, to jeste da su snage bosanskih Srba bile revoltirane zločinima počinjenim od strane Muslimana nad Srbima u selima oko Srebrenice - tačnije, da su snage delovale u nastupu besa „kao da bi to moglo opravdati ubistvo hiljada zarobljenih Muslimana“.
„Prema međunarodnom pravu, osveta ne predstavlja odbranu, što zna i svaki vojnik, a naročito iskusan oficir. To je varvarski koncept i zakon postoji upravo da bi to sprečio (...) Nadalje, osveta ne može moralno opravdati ubistvo između sedam i osam hiljada ljudi samo jer su iste etničke pripadnosti kao i neki drugi ljudi koji su počinili zločine: jedan zločin nikada ne može opravdati drugi“.
