Od Azije i Afrike, pa sve do Sjedinjenih Američkih Država, Kina je u poslednjoj deceniji postala jedan od najvećih kreditora i investitora u brojnim zemljama. Istovremeno, državama koje se ka Pekingu okreću u potrazi za kapitalom rastu dugovi, ekonomska zavisnost od Kine, a samim time i politički uticaj Pekinga. Uloga lokalnih medija u tom procesu nije bezazlena jer građani često ostaju lišeni kritičke distance prema prirodi i posledicama ove saradnje.
Pakistan, jedna od najmnogoljudnijih država sa više od 250 miliona stanovnika, danas spada među zemlje sa najvećim dugovanjima prema Kini.
Spoljni dug Pakistana, prema podacima njihovog Ministarstva finansija do septembra 2025, iznosio je više od 90 milijardi američkih dolara. Najviše duguje Kini, koja je najveći bilateralni zajmodavac, a dug je naročito porastao u poslednjoj deceniji sa pokretanjem projekta CPEC (China-Pakistan Economic Corridor).
Reč je o jednom od ključnih projekata u okviru kineske strategije „Pojas i put”, u okviru koga su kineskim kreditima izgrađeni kilometri puteva i pruga u Pakistanu, energetski i digitalni sistemi, ali je Pakistan istovremeno upao u teške dugove. O tome smo pisali ovde.
Iako priča oko ovog ekonomskog koridora ima dve strane, pozitivnu i negativnu, i pakistanski mediji se dominantno fokusiraju na pozitivnu, kako pokazuje istraživanje autora sa Univerziteta u Šangaju. Istraživanje je pratilo trogodišnje izveštavanje najstarije i najuticajnije pakistanske štampe o CPEC-u.
„Generalno, pakistanske novine prikazuju Kinu kao „bratsku” i kroz stereotip o ‘čeličnom prijateljstvu’”. U medijskim izveštajima se gradi prijateljski i pozitivni diskurs o Kini”, navodi se u radu.
Sintagme koje se o tom odnosu mogu pročitati, kako citiraju autori, jesu i da je ono „dublje od okeana” i „više od Himalaja”, sam projekat CPEC se predstavlja kao isključivo kao pozitivan za razvoj Pakistana, dok se o njegovim kontroverzama ne govori.
Propagandni narativ se, zaključuje se iz ovog naučnog rada, gradi na nekoliko načina: korišćenjem pomenutih hiperbola, ponavljanjem floskula o čeličnom prijateljstvu, zajedničkom napretku i razvoju (jer jedan pojedinačni tekst nema takav uticaj na publiku kakav ima učestalo ponavljanje), pozitivnim reportažama o ljudima koji sada češće putuju u posetu rodbini jer imaju puteve i pruge, i slično.
„Takvi jezički izbori, kroz odabir fraza, određenih prideva i stvaranje pozitivnih slika prijateljstva, pomažu medijima da privuku čitaoce”, navodi se u radu.
Ipak, i same vlasti manje-više eksplicitno kažu da se od medija u Pakistanu tako nešto i očekuje. Recimo, nedavno je u Islamabadu, prestonici Pakistana, održana radionica za lokalne novinare o tome kako da „etički” izeštavaju o CPEC-u. Radionicu su organizovale pakistanske i kineske vlasti, a zvaničnik kineske ambasade rekao je da su mediji tu da ističu neraskidivo prijateljstvo između dve zemlje i da se nada da će novinari i influenseri koristiti svoje platforme „profesionalno i odgovorno”. A evo kako on razume novinarsku profesionalnost i ulogu:
„Nadamo se da će delovati kao prenosioci vesti vezanih za Kinu, tumači percepcija o Kini i predvodnici javnog mnjenja koje je prijateljski nastrojeno prema Kini, čime će se nastaviti doprinos promociji tradicionalnog prijateljstva i međuljudskih veza između naših zemalja”, citiraju pakistanski mediji Vanga Šengjia iz Ambasade Kine u Pakistanu.
Propagandne taktike Pekinga
Kako propagandni napori Pekinga u inostranstvu u praksi izgledaju, pokazali su istraživači širom sveta koji već godinama monitorišu narative iz Kine. Na primer, istraživači Rojters instituta Univerziteta u Oksfordu.
„Kina se decenijama uglavnom fokusirala na cenzurisanje sopstvenih građana i proterivanje stranih dopisnika iz kontinentalne Kine. Sada režim pokušava da oblikuje informativne narative i na međunarodnom nivou, posebno u zemljama koje su direktno povezane sa većim infrastrukturnim projektima poput inicijative ‘Pojas i put’”, navode oni.
Strategija Kine, kako se navodi u ovom izveštaju Rojters instituta, jeste predstavljati rukovodstvo zemlje u dobrom svetlu i jačati globalno prisustvo u šta je Kina uložila više milijardi dolara.
„Kina redovno sprovodi programe razmene za strane reportere, organizuje obuku za novinare u kineskim gradovima, održava redovne razgovore sa stranim novinarima… Ali Peking koristi i neobične taktike poput besplatnog pružanja sadržaja državnim medijima, plaćanja čitavih dodataka u stranim novinama, i sklapanja bilateralnih sporazuma o saradnji sa medijima”, piše Rojters Institut.
O putovanjima na kojima su bili i naši novinari, kao i o sporazumima koje kineski mediji potpisuju i sa našima (poput RTS-a, Tanjuga, Politike), pisali smo ovde.
Sporazume o saradnji ili reklamiranju kineski mediji potpisuju sa raznim medijima i agencijama u svetu, jer je cilj umnožiti broj kanala na kojima će se njihove državne vesti naći. Sudeći prema primeru sporazuma koji je potpisan sa RTS-om, ti sporazumi često znače da medij može preuzimati sadržaj sa kineskih medija slobodno, bez autorskih prava ili drugih naknada.
Na primeru italijanske agencije ANSA, s kojom su Kinezi takođe potpisali memorandum o saradnji, istraživači Međunarodne federacije novinara (IFJ) dodatno pokazuju kako stvar funkcioniše.
„Ovo je dovelo do toga da ANSA objavljuje 50 priča sa Sinhue (kineska državna agencija, prim. nov) dnevno na svom agencijskom servisu, pri čemu Sinhua preuzima uredničlku uredničku odgovornost za sadržaj, a ANSA je sredstvo distribucije”, piše IFJ.
Slične sporazume sa Kineskom medijskom grupom je potpisao i italijanski javni emiter RAI, a u njima se navodi da će organizacije sarađivati na važnim projektima i inicijativama. Istu takvu saradnju u proizvodnji sadržaja ima i RTS. Kako piše Rojters Institut, ovo rastuće prisustvo u italijanskim i drugim medijima Kinezima daje platformu za širenje zvaničnih stavova Pekinga, „dok potencijalno sprečava pojavu kritičnijih debata”.
Istraživačica kineskog uticaja, Sara Kuk, koja je za organizaciju Fridom House napisala izveštaj o kineskom medijskom uticaju, ističe za Raskrikavanje da nijedna zemlja nije imuna na propagandu, i da su na meti i siromašne države slabih institucija, ali i bogate demokratske sile. Ipak, nisu svi jednako podložni.
„Društva koja su demokratskija i otvorenija, sa nezavisnim medijima, snažnom vladavinom prava i širokom svešću javnosti i elita o taktikama Komunističke partije, imaju tendenciju da budu otpornija na pekinške propagandne operacije. Ta otpornost se javlja i u razvijenim i u zemljama u razvoju”.
Kako se navodi u njenom izveštaju, od 30 ispitanih zemalja, polovina je ocenjena kao otporna, a polovina kao ranjiva.
„Među otpornima su bile ne samo Sjedinjene Američke Države, Ujedinjeno Kraljevstvo i Tajvan, već i Čile, Južna Afrika i Filipini. Među ranjivima su se našle Nigerija, Indonezija, Peru — ali i Španija i Italija”, navodi Kuk.
Ona ističe da novinari koji izveštavaju o Kini ne bi trebalo da se automatski oslanjaju na kineske zvaničnike, državne medije i narative bliske Pekingu. Važno je, kaže ova istraživačica, tražiti razne perspektive uključujući i glasove kineske dijaspore, istraživati i razotkrivati korupciju, kršenje ljudskih prava ili zastrašivanja.
„Na kraju, novinari bi trebalo pažljivo da razlikuju postupke Komunističke partije Kine od ‘Kine’ kao celine. Izjednačavanje ta dva pojma predstavlja propagandnu pobedu za režim i briše delovanje i glas miliona Kineza koji se protive njegovim politikama i koji trpe posledice cenzure, nadzora i represije”, zaključuje ova istraživačica.
Kako stoji Srbija?
Srbija se takođe nalazi na „Novom putu svile”, kako se „Pojas i put” drugačije naziva, ali sa Kinom posluju i druge zemlje regiona. Najveći deo spoljnog duga Srbije, kako piše Radio Slobodna Evropa, ide na kredite kod kineske Eksim (Eksport-Import) banke. O kineskim kreditima Srbiji ranije je pisalo i Raskrikavanje.
U Beogradu postoji tzv. Institut za Pojas i put, odakle su za Raskrikavanje naveli da su kineske kompanije u Srbiji u prethodnoj deceniji učestvovale na više infrastrukturnih projekata – auto-putevima, mostovima, železničkim deonicama i energetskim objektima, privatizacijama državnih preduzeća i greenfield investicijama.
Objasnili su da je jedan od segmenata inicijative i kulturna, obrazovna i društvena razmena, u kojoj „mediji imaju ulogu informisanja, kao i u svim drugim međunaordnim temama, uz poštovanje profesionalnih standarda i uredničke nezavisnosti”. Smatraju da su tvrdnje o propagandi koja prati Pojas i put „prirodne u geopolitici”.
„Stav koji možemo da iznesemo je da u svakoj saradnji – bilo sa Kinom, EU, SAD i drugima – ključni kriterijumi treba da budu transparentnost, zakonitost i analiza konkretnih društvenih i ekonomskih efekata. Ocene o propagandi prepuštamo istraživačima i medijskim stručnjacima”, kažu iz ovog instituta za Raskrikavanje.
A istraživači i medijski stručnjaci, kako smo već pisali, smatraju da smo itekako ranjivi kada je o propagandnim uticajima reč. Kako je za Raskrikavanje ranije rekao istraživač Kine Stefan Vladisavljev, propaganda ima dobar rezultat u društvima bez nezavisnih medija, i u kojima mediji služe interesima vlasti.
Jedan od najvažnijih oslonaca kineskoj propagandi u Srbiji jesu prorežimski tabloidi koji politiku Pekinga i našu saradnju sa Kinom predstavljaju u nekritičkom, isključivo pozitivnom svetlu.
Tokom avgusta i septembra ove godine u pet novina smo izbrojali 167 tekstova o Kini. Niti jedan nije bio kritički intoniran, većina ih je pisana u veoma pozitivnom tonu, a neretko su poslužili i kao poligon za propagandu u korist Aleksandra Vučića. O tome možete čitati ovde.
