Kada se zvaničnici Srbije pojave na otvaranju nove fabrike koju grade Kinezi, u kadru se redovno smenjuju isti prizori: crvene trake, kineske zastave, veliki crveni panoi sa natpisima o prijateljstvu dve zemlje, političari koji se zahvaljuju Pekingu i govore o ubrzanom razvoju. Slične slike dolaze poslednjih godina i iz drugih zemalja Evrope, Azije, Afrike, a iza njih je isti obrazac: reč je o projektima kojima, u okviru kineske međunarodne strategije „Pojas i put”, manje razvijene zemlje dobijaju jaču infrastrukturu, ali i veću ekonomsku i političku zavisnost od Kine. Kineski krediti, međutim, prisutni su i na Zapadu više nego što se donedavno mislilo, gde ova država kreditira ili ulaže pre svega u visoku tehnologiju. Istovremeno sa putevima kroz Nigeriju, fabrike u Srbiji, ili aerodromske terminale u Njujorku, Peking pokušava da izgradi i pozitivne medijske narative o sebi. Da li će jedno društvo biti otporno na propagandni uticaj i koliko, kaže za Raskrikavanje istraživačica Kine Sara Kuk, zavisi od toga ima li nezavisnih medija u toj zemlji, vladavine prava i svesti javnosti o propagandnim taktikama Komunističke parije Kine.
Pompezno je bilo na pokretanju serijske proizvodnje fabrike guma Linglong u Zrenjaninu prošlog septembra. Aleksandar Vučić i ministri su se fotografisali sa kineskim partnerima na crvenom tepihu, palo je mnogo velikih reči o prijateljstvu i razvoju, organizovana je i ogromna ceremonija i obilazak pogona. Ipak, u taj obilazak nisu bili pozvani svi: snimanje pogona je bilo dozvoljeno samo prorežimskim medijima poput Pinka, Tanjuga i Informera.
Niko od njih, razume se, u svojim izveštajima i prilozima o ovom događaju nije podsetio na brojne kontroverze koje su pratile aktivnosti Linglonga od prvog dana: da je Linglong za ovaj posao od Srbije dobio 75 miliona evra i zemljište vredno preko 7 miliona evra, da je jedna od najvećih pretnji kvalitetu vazduha u Zrenjaninu, ili ono po čemu je možda i postao najpoznatiji u javnosti: da je u katastrofalnim uslovima držao vijetnamske radnike angažovane na izgradnji postrojenja.
Srbija je samo jedna od zemalja u svetu koja posluje sa Kinom i gde deo medija nastoji da prati državne narative – isključivo pozitivne – o tim poslovima. O izveštavanju domaćih medija o Kini smo pisali ovde i ovde.
Čelična prijateljstva na svim kontinentima
Sa Nigerijom, državom na zapadu Afrike, Kina ima veoma intenzivnu saradnju na kontinentu kroz projekat „Pojas i put” o kome smo već pisali. Uz pomoć kineskih kredita, investicija ili izvođača, u Nigeriji je izgrađeno na stotine kilometara auto-puteva i pruga koji su povezali udaljene delove zemlje i ubrzali ekonomsku razmenu. Izgrađena je i jedna od najvećih luka u zapadnoj Africi (Lekki port) kao i kilometri gasovoda, aerodromski terminali i drugi objekti.
Sve ovo spada u pozitivne aspekte saradnje, ali o negativnima – poput prezaduženosti – nije poželjno pisati. Freedom House u svom izveštaju „Globalni medijski uticaj Pekinga” iz 2022, ocenjuje medijski uticaj Pekinga na Nigeriju kao „veoma visok”.
„Kineska ambasada se često obraća urednicima medija u vezi sa objavljenim sadržajem i čini se da plaća novinare da ne pišu negativne tekstove o Kini”, piše Freedom House (FH). „Mediji čiji urednici ili direktori imaju veze sa kineskom ambasadom cenzurišu reportere koji pišu nepovoljne članke”.
Kuk: Kina ulaže ogromne resurse u propagandu
Autorka ovog istraživanja, Sara Kuk, već dve decenije istražuje uticaj Kine u svetu, a nakon FH-a pokrenula je samostalni blog „UnderReported China”.
Kuk za Raskrikavanje objašnjava da Komunistička partija Kine koristi niz taktika kojima utiče na medije: propagandu, širenje dezinformacija, cenzuru, zastrašivanje, kontrolu infrastrukture za distribuciju sadržaja, ali u poslednje vreme i manje očigledne metode.
„To su metode poput uključivanja lokalnih elita koje će određene narative suzbijati ili prenositi propagandne poruke, potom obuke ili plaćanje influensera na mrežama, zloupotreba pravnih mehanizama u cilju pritiska, ili slanje anonimnih pretnji kritičarima”, navodi Kuk.
Koje će taktike biti korišćene i kako, kaže Kuk, zavisiće i od stepena ekonomskog i demokratskog razvoja zemlje, političkih elita na vlasti i njihove bliskosti sa Pekingom, „pa čak i načina na koji radi lokalni kineski ambasador”.
Reč je, inače, o zemlji koja beleži visok stepen političkog uticaja na medije u godišnjim izveštajima Reportera bez granica.
Drugim rečima, političari i drugi moćnici se mešaju u uređivanje, direktnim ili indirektnim pritiscima ili pretnjama, ili korumpiranjem novinara, urednika i direktora medija. Kao zemlja u kojoj je korupcija duboko ukorenjena, Nigerija je zgodno tlo za države poput Kine koje računaju na manjak transparentnosti, budući da se detalji ugovora sa njima uglavnom drže kao tajna.
„Postoji percepcija”, piše Freedom House, „da kineska vlada nastoji da se izbori sa korupcijom u Kini (…) ali da igra drugačiju igru u Africi gde, kako se smatra, podržava korumpirane političare u zamenu za ugovore i koncesije”.
Reč je o zemlji čiji je spoljni dug oko 47 miliijardi dolara, a oko 12 odsto toga je dug ka samo jednoj državi – Kini (oko 5,3 milijarde dolara), prema podacima nigerijske Kancelarije za javni dug.
Ova prezaduženost, međutim, predmet je debata, ali ne u prorežimskim i prokineskim medijima.
Australijski tink-tenk za međunarodnu politiku, Lowy Institute, kao sličan navodi primer Laosa, države na jugoistoku Azije, koja je u ozbiljnoj dužničkoj krizi prema Kini.
Od zajmodavca do sakupljača duga
Kako je nedavno objavio Lowy Institut, Kina će do kraja godine naplatiti najmanje 35 milijarde dolara duga, a najveći deo toga (22 milijarde) platiće joj najsiromašnije zemlje sveta, njih 75 (zemlje poput Konga, Argentine, Laosa, Pakistana, Kazahstana i slično).
Broj kineskih kredita u zemljama u razvoju, navodi se u institutu, smanjio se poslednjih godina ali je sada došlo vreme za otplatu postojećih. „Uloga Kine u finansijama zemalja u razvoju se transformisala – od zajmodavca do sakupljača duga”.
Laos je od Kine uzimao ogromne kredite za razvoj svog energetskog sektora. Međutim, zbog katastrofalnog planiranja tamošnje vlade, čitav posao je doveo do velikih problema.
Vlasti su loše procenile da će nagomilati prihode pre nego što dođe vreme za otplatu dugova, a ispostavilo se i da su napravljeni preveliki kapaciteti u odnosu na realnu domaću potrošnju pa projekti ne donose očekivani novac. U međuvremenu je nacionalna valuta dramatično pala, a ljudi gurnuti u još dublje siromaštvo.
Da bi izbegli bankrot i osigurali rad elektromreže, Laos je kineskoj državnoj kompaniji zauzvrat predao kontrolu nad energetskom infrastrukturom.
„Kina je, kao najveći bilateralni kreditor sveta u razvoju i ključni partner Laosa u Inicijativi ‘Pojas i put’, pozajmljivala zemlji sa slabim institucijama i ograničenom sposobnošću da produktivno apsorbuje investicije”, navodi se u analizi ovog instituta. „Bez obzira na motive Kine, čini se da su domaće elite jednako krive za loše odluke koje su dovele do ekonomske krize”.
Ovu pogubnu sinergiju između lukrativnih interesa Kine i korumpiranih lokalnih vlasti, pojedini istraživači ističu i u slučaju Pakistana. Pakistan sa Kinom ima jedan od ključnih projekata u okviru „Pojas i put” strategije, China-Pakistan Ekonomic Corridor (CPEC), u okviru koga je tokom poslednjih desetak godina, zahvaljujući kineskim kreditima, Pakistan osnažio svoju energetsku i digitalnu mrežu, transportni sistem puteva i pruga.
Istovremeno, zadužio se do grla zbog lošeg planiranja i populističke megalomanije pakistanskih vlasti.
Kinezi su finansirali izgradnju ogromnih elektrana zahvaljujući kojima sada Pakistan ima ogromne kapacitete za proizvodnju, ali su realna potražnja i potrošnja daleko manje. Ipak, Kina se osigurala da će joj dug biti vraćen tako što su skrojili pametne ugovore za sebe: Pakistan Kini plaća ne po realno proizvedenoj i isporučenoj struji (tzv. energy payment), nego prema kapacitetima za proizvodnju (capacity payment). Drugim rečima, plaćaju Kini za struju i kada elektrane rade ispod kapaciteta ili uopšte ne rade.
Stvar dodatno pogoršava činjenica i da je mreža dalekovoda u Pakistanu zastarela pa su restrikcije struje, urpkos velikim proizvodnim kapacitetima, i dalje svakodnevne.
A zavisnost od Kine nastavlja da raste, kroz nove zajmove za refinansiranje postojećih. Kina je, i u slučaju Pakistana, najveći bilateralni zajmodavac.
Kako piše enciklopedija Britanika, kreditna prezaduživanja su za zemlje u razvoju naročito veliki problem koji ih dovodi do ivice ekonomskog kolapsa.
„Pakistan, na primer, ima poteškoća budući da četvrtinu njegovog spoljnog duga čini dug ka Kini. Sličan problem sa dugom ima i Šri Lanka za projekat izgradnje luke od milijardu dolara. Posle pregovora 2017, Šri Lanka je pristala da iznajmi luku i 6.000 hektara zemljišta Kini na 99 godina”, piše Britanika, dok Svetski ekonomski forum konstatuje da je zahvaljujući „Pojasu i putu”, Kina postala najveći svetski poverilac, odnosno zemlja kojoj se najviše duguje.
Novac od Kineza pozajmljuju i SAD, Velika Britanija, Australija
Kina je danas najveći poverilac kome zemlje u razvoju otplaćuju svoj bilateralni dug, kako se navodi u izveštaju Lowy Instituta. U 2025. godini više od 30 procenata svih uplata išlo je upravo Kini.
„U 54 od 120 zemalja u razvoju sa dostupnim podacima, isplate duga Kini sada premašuju zbir isplata Pariskom klubu, bloku koji uključuje sve glavne zapadne bilateralne zajmodavce. Kineska otplata duga je posebno dominantna u Africi, ali je jednaka ili premašuje dug Pariskom klubu kod većine zemalja u Južnoj Americi, pacifičkim ostrvima, Južnoj, Centralnoj i Jugoistočnoj Aziji. Otplata duga poveriocima Pariskog kluba ostaje veća samo u Istočnoj Evropi, Centralnoj Americi i na Bliskom istoku”, navodi se u izveštajima.
Kada je reč o kineskim prekograničnim ulaganjima, međutim, tek odnedavno je poznato da su najveći pojedinačni zajmoprimac kineskih para poslednjih dvadeset godina bile Sjedinjene Američke Države, da Kina kreditira zapadni svet mnogo više nego što se mislilo i da je investicioni portfolio ove zemlje veći nego što su dosadašnji podaci pokazivali.
Ovo su pokazali nedavno objavljeni rezultati velike studije američkog istraživačkog centra AidData pri Univerzitetu Vilijam i Meri u Virdžiniji. Istraživači su tri godine ručno prikupljali podatke, ugovore i druge javne i tajne dokumente o kineskim projektima u preko 200 teritorijalnih jedinica (zemalja i regiona) da bi napravili trenutno najobuhvatniju bazu kineskih zajmova i ulaganja u svetu.
Jedan od razloga za to što su mnogi podaci dosad bili nedostupni jeste poslovična netransparentnost kineskih vlasti odnosno državnih kompanija koje se skrivaju iza ofšor firmi, tajnih ugovora i cenzurisanim dokumentima o transakcijama. Osim toga, u zapadnom svetu kineske kompanije često posluju sa privatnim kompanijama, pa podaci imaju još veći nivo tajnosti.
Projekti koje Kina kreditira u zemljama poput SAD, Velike Britanije ili Australije takođe uključuju tradicionalnu infrastrukturu (npr. gasovode ili aerodromske terminale). Paraleleno s tim, Kina ulaže i u kritične minerale i pokušava da se pozicionira u visokotehnološkim sektorima, poput robotike, veštačke inteligencije, industriji poluprovodnika. Finansijske aranžmane sa kineskim bankama sklapale su, navodi se u izveštaju, i kompanije poput Amazona, Tesle, Dženeral Motorsa, Forda, Boinga, kompanije Dizni.
„Na svaka četiri dolara koja Kina pozajmi za infrastrukturne projekte u razvijenim i zemljama u razvoju, ona pozajmi još šest dolara za projekte i aktivnosti u inostranstvu koje nemaju nikakve veze sa infrastrukturom. Pekinški kreditni portfolio je, takođe, vremenom postao manje fokusiran na ‘Pojas i put’: infrastrukturno kreditiranje je nekada činilo 75 procenata portfolija, ali sada čini manje od 25 procenata”, navodi se u izveštaju iz novembra ove godine.
Kakva je u svemu ovome uloga kineskih i prokineskih medija, i kako izgledaju propagandne taktike Pekinga, čitajte u novom tekstu.
