To što ćete u vodećim domaćim medijima nailaziti uglavnom samo na lepe priče o Kini, njenom impresivnom razvoju, rastućem globalnom uticaju, mudroj politici Si Ðinpinga i našem čeličnom prijateljstvu sa Kinom – nije nimalo slučajno. Rezultat je, između ostalog, suptilnih propagandnih napora Pekinga da kreira pozitivnu sliku o sebi u očima sveta, dok istovremeno enormno jača svoju ekonomsku i političku moć kroz gradnju i kreditiranje infrastrukturnih projekata, naročito u slabije razvijenim zemljama. Ovo se dešava u okviru jasno i javno definisane državne strategije „Pojas i put” koju je obznanio Si Đinping po dolasku na mesto predsednika 2013. godine, kada su svi u Kini, uključujući i medije, dobili neformalno zaduženje da „dobro pričaju kinesku priču”. Dvanaest godina od tada, ispostavlja se da se taj nalog Đinpinga može sročiti i drugačije – pričati samo dobro o Kini.
Tomislav i Dragica Nikolić stajali su na pisti aerodroma u Beogradu 17. juna 2016. godine i uzbuđeno čekali da se iz aviona kineskih vlasti ukažu veoma važne ličnosti: Si Đinping i njegova supruga Peng Lijuan. Grad je bio okićen kineskim zastavama i porukama dobrodošlice, folkloraši na pisti su se spremali da odigraju kolo, a nebom su nadletali migovi Vojske Srbije. Bila je to prva poseta kineskog predsednika posle više od 30 godina, o čemu je Nikolić imao mnogo velikih reči.
„Nakon toliko godina, kineski predsednik dolazi u Srbiju. To je kao kada posle duge zime dođe proleće. Sve će da procveta posle ove posete”, delovao je oduševljeno bivši predsednik. „Na putu smo da potpišemo nekoliko vrlo značajnih ugovora kojima Srbija konačno rešava velike probleme svojih preduzeća iz prošlosti. Izgleda da bez kineske strane ne bismo mogli da rešimo te probleme”.
Tada je potpisano više od 20 sporazuma o saradnji i ugovora u oblasti trgovine, turizma, vojne industrije, telekomunikacija, infrastrukture, energetike, obrazovanja i kulture. Đinping je pred kraj posete obišao i smederevsku Železaru koju su dva meseca pre toga, u aprilu 2016, Kinezi kupili preko kompanije Hestil.
Dogovorena je, između ostalog, i modernizacija pruge Beograd-Budimpešta koja će trajati godinama, uz kreditno zaduživanje Srbije, beskrajno pomeranje rokova i upitan kvalitet. Potpisan je i sporazum o projektovanju deonice Surčin-Obrenovac sa kineskom kompanijom China Communication Construction, nastavak radova na Termoelektrani Kostolac i slično.
Lepu ekonomsku saradnju mora da prati i lepa medijska saradnja, pa je tada i RTS potpisao sporazum sa Kineskim međunarodnim radijom (CRI) o razmeni programa i zajedničkoj produkciji, a još jedan sporazum sa Kineskom medijskom grupom potpisaće i osam godina kasnije, pri drugoj poseti kineskog predsednika 2024. godine.
Te godine se predsednik Aleksandar Vučić još više od svog prethodnika Nikolića potrudio da Si Đinpingu pokaže koliko je voljen i u Srbiji: iz cele zemlje autobusima su dovođeni građani na Novi Beograd da ga pozdrave.
I dok su dvojica predsednika sa balkona Palate Srbija zadovoljno posmatrala kako dovedeni građani mašu zastavicama, unutra su članovi delegacija ponovo pripremali sporazume za potpisivanje, među kojima i nekoliko medijskih.
Saradnju sa kineskom agencijom Sinhua učvrstio je i domaći Tanjug, a agencije su se dogovorile da razmenjuju sve foto, video i tekstualne sadržaje. Sa predstavnicima Kineske medijske grupe, državnom medijskom kućom u okviru koga posluju radio i televizija, sastao se, osim RTS-a, i menadžment Politike.
Direktor RTS-a Dragan Bujošević je nakon toga na svečanosti „Što planine i reke razdvajaju, prijateljstva spajaju” u jednom beogradskom hotelu rekao da bi svet bio mnogo bolje mesto kada bi svi sarađivali kao ove dve medijske kuće.
U sporazumu koji je RTS dostavio Raskrikavanju navode se detalji te saradnje: da će kineska i srpska medijska kuća zajednički proizvoditi i razmenjivati programe, vesti, igrane i dokumentarne sadržaje bez ikakvih autorskih prava i naknada, kao i da organizuju „Festival kineskih dokumentaraca” koji će se emitovati na RTS-u. Bujošević je predložio snimanje dokumentaraca o tome kako nam je Kina pomogla u pandemiji i kako je NATO bombardovao kinesku ambasadu.
Pitali smo javni servis o detaljima ove saradnje i da li smatraju da ovakvim sporazumima sa kineskim državnim medijima daju prostora propagandi. Iz tona mejla nam je bilo jasno da nisu bili mnogo raspoloženi za naša pitanja.
„Ne, nismo emitovali propagandne sadržaje kineskih državnih medija, kao što nismo emitovali ni propagandne sadržaje Glasa Amerike (sa njima smo imali saradnju dok nisu ugasili veći deo svoje redakcije), ili DW sa kojima imamo dugogodišnju saradnju”, naveli su šturo iz javnog servisa.
Iako sporazumi među medijima nisu neobični ni nužno problematični, čini se da RTS-u nije sporno to što se radi o državnim medijima zemlje koju Reporteri bez granica u najnovijem izveštaju nazivaju „najvećim zatvorom za novinare na svetu”, zemlje u kojoj mediji imaju propagandnu, a ne informativnu funkciju.
Pojas i put propagande
„Moramo da se fokusiramo na unapređenje međunarodnih komunikacionih kapaciteta i inoviranje metoda spoljne komunikacije (…) kako bismo dobro ispričali kinesku priču, efikasno preneli kineski glas i ojačali svoju međunarodnu diskurzivnu moć”.
Ove reči je 2013. godine na Nacionalnom kongresu o propagandi izgovorio kineski predsednik Si Đinping. Od tada je „dobro pričanje kineske priče” postao jedan od slogana Komunističke partije Kine i neformalno zaduženje svim građanima da, gde god bili i s kime god poslovali, grade pozitivnu sliku o svojoj državi u inostranstvu. Da jačaju kinesku meku moć.
Kako će kasnije još biti pojašnjeno u partijskim dokumentima i govorima tamošnjih zvaničnika, to znači pokazivati svetu svoj ekonomski i tehnološki napredak, pričati o veličanstvenoj kineskoj kulturi i kako pod vođstvom Komunističke partije Kina stabilno korača ka ostvarenju svog „kineskog sna” – nacionalnom prosperitetu, jačanju međunarodnog ugleda i vraćanju moći.
„Dobro pričati kinesku priču” („Telling China’s story well”), kako će se ispostaviti, u stvari znači „Pričati dobru priču o Kini”, priču u kojoj kritika nije poželjna i koja mora biti u skladu sa vrednostima Komunističke partije i njenim viđenjem globalnog poretka.
Programski direktor Fondacije BFPE Stefan Vladisavljev, koji proučava i analizira prisustvo Kine u Srbiji i Zapadnom Balkanu, za Raskrikavanje objašnjava da je u Kini uloga medija usko povezana sa ulogom i vizijom partije i njena je produžena ruka.
„Kineski mediji neće izveštavati i plasirati medijske sadržaje koji nisu u skladu sa vrednostima i ciljevima koje propisuje partija. Mediji će biti alat u rukama donosilaca odluka u Kini, a ne nužno zasebni entitet spoosoban da autonomno deluje”, navodi Vladisavljev.
Štaviše, kaže ovaj istraživač, kineska priča nije samo priča o napretku države i njenom ubrzanom razvoju, već i „kinesko viđenje globalnog razvoja, globalne bezbednosti pa čak i neophodnosti evolucije civilizacije u kojoj SAD više ne igraju dominantnu ulogu, iz Pekinga viđenu kao hegemonsku”.
Istovremeno sa „pričanjem lepih priča”, kineska država je 2013. pokrenula inicijativu „Pojas i put”. Ovo je krovni naziv za sve što Kina od tada radi u inostranstvu kako bi ostvarila kineski san – od jačanja bilateralnih odnosa i strateških partnerstava, preko izgradnje puteva, pruga, luka, energetskih i digitalnih sistema po svetu, smanjenja trgovinskih barijera, jačanja kineskih banaka na međunarodnom finansijskom tržištu.
„Pojas i put” je strategija kojom Kina širi svoju ekonomsku moć i uticaj u svetu, ali paralelno sa time radi i na poboljšanju svog imidža odnosno građenju „meke moći”. U to spadaju povezivanje kroz kulturu, umetnost, turizam i medije, a cilj je izgraditi prijateljsko okruženje i javno mnjenje na ruti „Pojasa i puta”.
Jedan od načina na koji se grade medijske veze jeste kroz sporazume sa medijskim kućama koji omogućavaju slobodno i besplatno preuzimanje kineskih medijskih sadržaja, kroz novinarske obuke i forume koji se organizuju u Kini. Štaviše, formirana je i međunarodna novinarska mreža „Pojas i put” koja svake godine organizuje održavanje novinarskih foruma za novinare iz zemalja-učesnica ove inicijative.
„Medijske organizacije u zemljama i regionima uključenim u „Pojas i put” inicijativu radiće zajedno da prošire duh Puta svile, zacementiraju prijateljstva duž ovog Puta, i doprinesu njegovom razvoju”, rekli su kineski zvaničnici na prošlogodišnjem medijskom forumu o ovoj inicijativi.
Na tim forumima mogu se videti i neki novinari iz Srbije. Jedan od njih dve godine zaredom bio je predstavnik UNS-a Predrag Rava.
Predrag Rava: U Kini se stvari menjaju
Predrag Rava za Raskrikavanje kaže da je dvaput bio na medijskom forumu u Kini jer ga je interesovalo da upozna ovu zemlju i njen medijski sistem iz prve ruke.
U pisanom odgovoru navodi da se u Kini osećao veoma sigurno, da nije video nijednog policajca na ulici, da je grad Čengdu u kome je bio veoma uređen i čist, da su Kinezi bili veoma gostoljubivi i da su na forumu svi novinari imali jednak tretman, nezavisno od toga odakle dolaze.
On kaže da mu kineska strana ni eksplicitno ni implicitno nije tražila da nakon posete napiše pozitivan izveštaj nakon povratka u Srbiju. Ipak, jesu ga pitali o tome.
„Ove godine sam bio upitan da li želim da napišem tekst o impresijama o Kini, ali takođe to nije bila nikakva obaveza, niti je od toga zavisilo da li ću uopšte otići na put. Napisao sam kratak prvi tekst o tome što znam o Kini, njenoj istoriji, filozofiji, politici, kao i tekst nakon posete. Nijedna reč iz tih tekstova nije promenjena, niti je na mene uticano da se nešto izmeni”, navodi ovaj novinar.
Iz njegovih tekstova nakon ovogodišnje i prošlogodišnje posete može se zaključiti da mu se put dopao pa su i tekstovi pozitivno intonirani – kako i sam konstatuje, „organizatori su se potrudili da učesnici odu sa pozitivnim utiscima”. Osim foruma, kako je opisao u svojim tekstovima, organizovane su im ture po Kini, videli su muzeje, centre za proučavanje pandi i velike sisteme za navodnjavanje. Rava je posetio i siromašnije delove zemlje i zaključio da je Kina poslednjih godina smanjila stopu siromaštva te sa je to „jedan od najbržih društvenih razvoja i rasta u dosadašnjoj ljudskoj civilizaciji”.
Na pitanje o kontroli medija i propagandi, kaže da je bio svestan da ide u zemlju u kojoj su mediji kontrolisani a novinari hapšeni, ali da o tome „nije dovoljno saznao tamo”.
„Dobio sam odgovore da su u pitanju strani špijuni i slično”, kaže Predrag Rava i dodaje da je jedan britanski novinar prošle godine na forumu spomenuo pitanje represije nad novinarima. „Taj isti novinar je pozvan da dođe u Kinu i ove godine. Zaista smatram da se kod njih stvari menjaju”.
Pozitivni „storiteling”
Lepe priče o Kini ima i Politika, list koji ima potpisanu saradnju sa Kineskom medijskom grupom i čiji novinari takođe idu na kineske forume. Imaju i rubrike „Pogled na Kinu” i „Priča o Kini”, gde se uglavnom objavljuju pozitivno intonirani tekstovi, a na stranicama ovog lista se mogu naći i tekstovi kineskih autora, preuzeti iz tamošnjih državnih medija koji o ovoj zemlji govore u superlativima. Neki od njih su diskretno obeleženi kao promo tekstovi, ali Politika nije odgovorila na ranije poslata pitanja Raskrikavanja o tome da li im je kineska država platila za ove tekstove.
Iako pogledi na Kinu mogu biti raznoliki, dakle, Politikin pogled je isključivo pozitivan, a to pokazuje i primer izveštavanja o rekonstrukciji pruge Beograd-Budimpešta koju većim delom grade kineske kompanije China Railway International Company i China Communications Construction Company. Ove kompanije su dospele u žižu javnosti nakon pada nadstrešnice u Novom Sadu, ali i dalje nije poznato da li je i njihova odgovornost u ovoj tragediji predmet istrage.
Radovi su najavljivani još od 2010. godine dok nisu najzad počeli 2017, a mediji poput Istinomera su više puta podsećali na pomeranje rokova i kršenje obećanja koje su davali političari poput Vučića i tada resorne ministarke Zorane Mihajlović.
Za ovaj posao smo se zadužili kod Rusa i Kineza, a Raskrikavanje je pisalo da smo od kineske Eksim banke za dve deonice uzeli više od milijardu evra i da je projekat podrazumevao i rekonstrukciju staničnih zgrada duž pruge.
Jedna od njih je bila i stanica u Novom Sadu. Posao je urađen loše, kako se može zaključiti iz dokumenta Infrastruktura Železnica u koji je list Radar marta ove godine imao uvid: listaju se problemi na 135 strana na deonici Beograd-Novi Sad zbog kojih su, kako strahuju stručnjaci, ugroženi životi putnika.
Reč je o oštećenim skretnicama, pomerenim šinama, naprslini na Novom železničkom mostu kroz Beograd. Stručnjaci su projektante kao i ruske i kineske izvođače upozorili da su i skoro sve stanične zgrade duž pruge problematične, da ima delova koji mogu otpasti na stanicama na Novom Beogradu, u Staroj Pazovi, Sremskim Karlovcima, Batajnici, Petrovaradinu itd.
Kritički orijentisani mediji su pisali i o tome da smo kupili vozove koji idu 200 kilometara na sat ali da sama pruga to ne može da „isprati”. Sam projekat nas je zato koštao više nego što je morao.
Ništa od tih problema ne spominje Politika u nepotpisanom tekstu iz oktobra ove godine, „Prednosti brze pruge Beograd-Budimpešta” dan nakon što je otvorena deonica pruge Novi Sad-Subotica. Pišu samo o lepim stvarima: smanjenju „vremenske i prostorne udaljenosti između gradova”, mogućnosti za razvoj trgovine, turizma i podsticanje daljih investicija, novim radnim mesta, „višim standardima bezbednosti za putnike” itd.
I to nije jedini slučaj. Rubrika otkriva samo pozitivne stvari o Kini, njenoj naučnoj, tehnološkoj, političkoj, ekonomskoj moći, lepoti njene prirode i plodonosnoj saradnji sa Srbijom.
Hvala, brate Si
Inače, u Srbiji je kineski uticaj u javnom mnjenju porastao u vreme pandemije, kako piše u izveštaju Međunarodne federacije novinara. Kina je tada prikazivana kao spasilac i glavni spoljni partner Srbiji, zbog brze isporuke vakcina. U građenju takvog imidža Kine učestvovali su, kako vlast, tako i prorežimski tabloidi – Informer je čak platio i bilbord sa natpisom „Hvala, brate Si” – kao i bot nalozi bliski vladajućoj stranci, navodi se u izveštaju i podseća se na to kako je Kina percipirana u srpskoj javnosti.
„Jedna studija Instituta za evropske poslove je pokazala da čak 40 odsto građana u Srbiji veruje da je Kina najveći donator Srbije, dok svega 17 odsto građana ispravno smatra da je to Evropska Unija koja je, prema procenama, odgovorna za 75 odsto pomoći Srbiji”, piše IFJ.
Drugi izveštaj iz 2018. Instituta za globalne javne politike, nemačkog tink-tenka, daje „šemu” kineskog uticaja. Dok političke elite grade ugled i uticaj Kine kroz ekonomske investicije, marginalizaciju kritičkih glasova ili saradnju sa zvaničnicima koji su naklonjeni Kini, medijski uticaj na javno mnjenje se gradi kroz širenje kineskih zvaničnih stavova i instrumentalizaciju medija kroz dodatke i sporazume o saradnji između medija.
Iako nijedna zemlja nije imuna, čini se da su zemlje poput Srbije naročito ranjive – Kina je u Srbiji viđena kao prijatelj zbog nepriznavanja Kosova i osudi NATO bombardovanja 1999. godine. Na tome se, kao i u slučaju Rusije, u velikoj meri temelji pozitivan imidž ove države koji se reflektuje i kroz medije, naročito prorežimske.
Istraživač Stefan Vladisavljev navodi da Kina po pitanju teritorijalnog integriteta i suvereniteta Srbije ima principijelan i snažan stav, što znači da je partner Beograda u osporavanju statusa nezavisnosti Kosova. Tu leži i njena politička korist, budući da je i Srbija sa druge strane partner u „Pojasu i putu” i ostvaruje saradnju sa zemljama Centralne i Istočne Evrope.
Kina, razume se, od ove saradnje ima i ekonomsku korist.
„Sa ekonomske strane, korist je višestruka – kroz infrastrukturne projekte Kina ostvaruje profit i time što za zajmove koje daje, države primaoci moraju da angažuju kineske kompanije, ali i kroz kamatu koja se na te zajmove plaća. Kina takođe ima pristup kritični važnim sirovinama (bakar) u Srbiji, te predstavlja važan činilac u održavanju nivoa ekonomskog rasta Srbije”, ističe Vladisavljev.
Ruku pod ruku kroz propagandu
Raskrikavanje je nedavno objavilo analizu vodeće dnevne štampe – od 167 tekstova koji su o Kini objavljeni tokom dva meseca ove godine, nije bilo nijednog kritiičkog glasa. Svi tekstovi su bili ili neutralno ili pozitivno intonirani. Mnogi od tih pozitivnih tekstova o Kini zapravo su poslužili za propagandu u korist Aleksandra Vučića.
Organizacija Freedom House ističe da se kineska propaganda naročito „prima” u zemljama sa autoritarnim režimima.
„Istraživanje Međunarodnog republikanskog instituta (IRI) je pokazalo da zvaničnici u zemljama u kojima se ograničava sloboda štampe, često forsiraju pozitivne medijske spinove na račun Kine, poput Srbije, Zambije, Mađarske, Maldiva, Ekvadora”, piše Freedom House.
Ovo pokazuje kako autoritarne vlasti uopšte vide ulogu medija – ne kao njihovog kontrolora, već kao pomoćnika u širenju propagande.
Stefan Vladisavljev ističe da se propaganda dobro prima u onim državama u kojima mediji služe toj svrsi – ukoliko im cilj nije da informišu, već pojačaju i prošire političke poruke režima koji tim medijima upravlja, „ono što režim želi da bude dobro primljeno – biće dobro primljeno”.
Naš sagovornik objašnjava da je Kina postala jedan od najznačajnijih spoljnopolitičkih partnera vladajućoj eliti još od 2009. godine, ali naročito od 2012. godine kada je Kina odlučila da pojača prisustvo u celom regionu, a na vlast u Srbiji došla SNS. Mediji za sve to vreme, navodi on, u najvećoj meri pozitivno izveštavaju o Kini ili ponavljaju reči predstavnika vlasti „koji za Kinu imaju samo reči hvale”.
„Neki zaključak koji bi mogao biti izveden jeste da svaka propaganda ima dobar rezultat u društvima u kojima nema nezavisnih medija, a vlada iste koristi za ostvarivanje svojih ciljeva i slanje svojih poruka”, zaključuje Vladisavljev.
Kina je, inače, prema godišnjem izveštaju organizacije Human Rights Watch za 2025, zemlja represije u kojoj vlast kontroliše protok informacija kroz kontrolu svih glavnih kanala informisanja, ideološkim uticajem Komunističke partije na obrazovni sistem, zabranom diskusije o određenim temama, zabranom kritike na račun ekonomskih politika. Reporteri bez granica Kinu nazivaju „najvećim zatvorom za novinare” – trenutno je njih 113 u zatvorima jer su pisali ono što se vlastima ne dopada.
Funkcija medija u Kini, kako piše RSF, jeste da budu portparoli vlasti i platforma za državnu propagandu.
„Nezavisni novinari i blogeri koji se usude da izveštavaju o „osetljivim” stvarima stavljaju se pod nadzor, bivaju maltretirani, zatvoreni, mučeni”, piše RSF.
Iako očito svestan da Kina nije idealna zemlja za novinarstvo, Predrag Rava ne smatra ovu zemlju mnogo problematičnijom od nekih drugih.
„Ne vidim razlog da se više plašimo Kine od drugih moćnih zemalja kao što su SAD ili Rusija ili neke evropske zemlje koji imaju veoma agresivnu kulturnu politiku prema nama”, kaže ovaj novinar. Na kraju je optimista da će sve ove razmene koje Kina inicira biti korisne za slobodu njenih građana: „Uveren sam da Kinezi imaju dovoljno poverenja da sa nama razviju saradnju i razmenu iskustva koja bi bila od koristi njihovom javnom informisanju i pobojšanju slobode govora”.
