Posle 5. oktobra, rekao je na početku svog izlaganja, nastao je period u kome su „otvorena vrata zapadnim obaveštajnim službama koje su težile da ostvare uticaj u Srbiji“. Te službe su, prema Markovićevom mišljenju, postavile svoje ljude „po meri američke administracije“. Jedan od prvih zahteva, naveo je, bio je da se uhapsi Slobodan Milošević, a onda se insistiralo i na rešavanju nekih zločina – između ostalog i slučaja Slavka Ćuruvije, „sa akcentom na to da ih je počinila Državna bezbednost, kako bi se demonizovao Milošević“.
„Radi se o provlačenju službe kroz blato“, rekao je Radomir Marković.
U svojim završnim rečima koje su trajale oko sat i po, Marković se osvrnuo na optužnicu tvrdeći da nema nikakvog osnova da on, načelnik beogradskog centra DB-a Milan Radonjić i radnici službe Ratko Romić i Miroslav Kurak, budu optuženi, posebno ne kao organizovana kriminalna grupa.
Istakao je i da niko od više od 100 svedoka ispitanih u ovom slučaju nema nikakvih saznanja o ubistvu, već da se sve svodilo na pretpostavke, mišljenja i nagađanja.
„Niko nije imao saznanja, svi su pričali samo o tome kako je služba funkcionisala u vreme vanrednog stanja (1999. godine kada je Ćuruvija ubijen, prim. aut)“, rekao je Marković.
Osvrnuo se i na iskaz Milorada Ulemeka Legije. Naime, Legijin iskaz u ovom slučaju tereti optužene, s obzirom na to da je u istrazi ubistva izjavio kako je nekom prilikom, neposredno nakon ubistva, u razgovoru sa Markovićem čuo kako čelnik DB-a kaže za svoje saradnike „oni Radonjini (Milan Radonjić, sada optuženi) što su ubili Ćuruviju“. Ulemek je, kako se navodi u optužnici, shvatio da su Radonjić i Romić bili tzv. „navigatori“ odnosno ljudi koji su rukovodili akcijom ubistva. Marković je na današnjem suđenju tvrdio da to nije tačno i da njegovi ljudi nisu ubili Ćuruviju, kao i da mu nije poznat izraz „navigatori“ niti ga je ikada koristio. Za sve ovo je, kaže, čuo tek na suđenju.
Istakao je i da su neki svedoci davali informacije koje bi istragu odvele u drugom pravcu ali da je to navodno ignorisano. Naveo je primer Ćuruvijine partnerke, Branke Prpa, koja je jedini očevidac ubistva budući da je bila sa njim u haustoru kada je ubijen. Prpa je na prepoznavanju ubice navela da je fotorobot najviše podseća na Luku Pejovića, beogradskog kriminalca koji je neko vreme nakon Ćuruvijinog ubistva i sam likvidiran.
Ovo je odbrani jedan od glavnih argumenata da nije Miroslav Kurak taj koji je pucao u Ćuruviju, kako se navodi u optužnici.
Marković kaže da je postojala očigledna namera da se za ovo ubistvo okrivi Državna bezbednost i da se odgovornost pripiše vlasti Slobodana Miloševića.
„Zato su svi ostali prvaci istrage ignorisani“, istakao je Marković.
On kaže da je tek nakon Ćuruvijine smrti saznao da je DB njega pratio, i to zato što je Ćuruvija imao kontakte sa stranim ambasadama od kojih je dobijao novac.
„Kako naš narod kaže, besplatan sir se nalazi samo u mišolovci“, rekao je implicirajući da je Ćuruvija za novac od zapadnih ambasada u Srbiji promovisao „agendu“ zapadnih obaveštajnih službi i destabilizaciju zemlje.
Kako kao načelnik čitavog resora nije znao koga služba u kom momentu prati, i za samog Ćuruviju je, kako tvrdi, čuo tek nakon ubistva.
„Radonjić mi je spomenuo Ćuruviju tek nakon što je ubijen, a ja sam ga pitao ko je to“, tvrdi Marković.
U zaključku je podvukao da tužilac nema nijedan dokaz za svoje optužbe – da je Marković organizovao ubistvo, da je ubistvo naložila tadašnja vlast kao ni da je reč o organizovanoj kriminalnoj grupi. Istakao je i da se protiv optuženih tokom čitavog ovog suđenja vodi medijska kampanja na čelu sa novinarima Veranom Matićem i Ljiljanom Smajlović koji, kako tvrdi, insistiraju na tome da ovi optuženi treba da budu i osuđeni.
„Ne bih se čudio i da je tužilac predložio smrtnu kaznu jer bi to izazvalo veću medijsku pažnju nego 40 godina zatvora“, istakao je.
U utorak 26. oktobra biće održan nastavak suđenja kada će svojim završnim rečima okrivljeni Milan Radonjić i Ratko Romić zatvoriti ovaj sudski postupak. Nakon toga, u narednom periodu, Viši sud u Beogradu doneće novu nepravosnažnu presudu.
Podsetimo, reč je o postupku koji je iznova otpočeo u oktobru 2020. godine nakon što je Apelacioni sud to naložio jer je prethodna presuda „oborena“. Tada su četvorica optuženih radnika DB-a osuđena na ukupno 100 godina zatvora.
Više o tome čitajte ovde.
