Većina listova - Politika, Blic, Informer, Alo, Srpski telegraf i Večernje novosti - pristrasno i bez bilo kojih dodatnih informacija prepričali su jučerašnje gostovanje Aleksandra Vučića na televiziji Pink.

Prenete su njegove optužbe da je bio prisluškivan u prethodne 24 godine, te da su ga pratili preko mreže „bezbednosno interesantnih“ osoba.

Vučić je rekao da su mere protiv njega prvi put uvedene 1995. godine, odlukom Jovice Stanišića i to bez naloga suda, kao i da je do 2003. u više navrata „stavljan na mere“ uz odobrenje suda. Potom je ustvrdio da su ga prisluškivali i od 2007. do 2012. Međutim, ne na protivzakonit, već na kako kaže, lukav način.

„Sve diplomate koji su u kontaktu sa mnom su direktno pratili (...) Ali sam naravno radio sa ljudima iz ambasade, najnormalnije kao predstavnik stranke, tada je već SNS bio osnovan. Oni su uzeli Ruse, Amerikance, Mađare i Francuze da bi mogli da vide kompletnu moju politiku i našu politiku i prema Evropljanima i prema regionu i prema velikim silama - Rusiji i Americi. Prateći njih i nadzirući njihove kontakte, u svakom trenutku su znali šta je to što ja radim na spoljnopolitičkom planu“, rekao je Vučić juče.

Osim za nekoliko kritički orijentisanih medija poput Danasa i N1 – u drugima se nije našlo mesta i za informacije koje su objavljene još ranije.

Na primer za onu da je lider radikala Vojislav Šešelj ranije ispričao je da je Vučić 2008. godine za 35.000 evra kupio uređaj za slušanje razgovora partijskih kolega, ali i tada aktuelnog predsednika Srbije.

„Ja sam ranije od Vučića dobijao snimke telefonskih razgovora Tomislava Nikolića i Borisa Tadića i on je meni to donosio u Hag na papiru otkucano“, ispričao je Šešelj za dokumentarni film „SNS početak“.

Većina dnevnih listova nije prenela ni mišljenja pojedinih stručnjaka o tome koliko je opasno za službe bezbednosti da se njihova dokumenta označena kao „državna tajna“ čitaju uživo na nacionalnoj televiziji.

„Podaci koji nose oznaku tajnosti, a naročito „državna tajna“ ili „strogo poverljivo“ se na poseban način čuvaju, pod posebnim propisanim merama, oni se ne iznose iz određenih prostorija, a kamoli ne nose na program sa nacionalnom frekvencijom. Ovde se pitamo da li je došlo do opoziva tajnosti, na dokumentu koji je pokazan vidi se oznak (državna tajna), ne vidi se da je ona opozvana. Ali predsednik jeste lice koje je ovlašćeno da taj opoziv učini“, rekla je za N1 Jelena Pejić, istraživačica Beogradskog centra za bezbednosnu politiku.

Ukoliko nije opozvana ova oznaka, prema Zakonu o tajnosti podataka, podaci koji su ovako klasifikovani moraju se držati u tajnosti 30 godina, a neovlašćeno odavanje državne tajne je krivično delo za koje je predviđen zatvor do 10 godina.

Ministar policije Nebojša Stefanović je jutros rekao da predsednik ima prava da skine oznaku tajnosti, ali na pitanje novinara da li je Vučić to i učinio, Stefanović nije imao odgovor:

„Ja pretpostavljam da je samim čitanjem… Dakle predsednik ima prava da to uradi, i samim čitanjem je skinuta oznaka tajnosti, automatski. Nisam pravnik, ne bih se bavio tehničkim detaljima. Nije suštinski to pitanje, već zašto to više smeta od činjenice da je neko praćen i prisluškivan”, rekao je Stefanović.

Ipak, iz Beogradskog centra za bezbednosnu politiku za Raskrikavanje objašnjavaju da mora da postoji odluka o promeni stepena tajnosti, odnosno pisani trag, upravo onako kako definiše Uredba o načinu i postupku označavanja tajnosti podataka.

U Uredbi, naime, stoji da ako je došlo do prestanka tajnosti dokumenta, to se označava tako što se precrtava oznaka stepena tajnosti i ispod toga upisuje „PRESTANAK TAJNOSTI“, navodi razlog i datum prestanka tajnosti, kao i potpis lica koje je izvršilo upisivanje prestanka tajnosti dokumenta.

Na dokumentima koje je Vučić pokazao, međutim, takve oznake nema.

Iz Vladine Kancelarije Saveta za nacionalnu bezbednost i zaštitu tajnih podataka Raskrikavanju su rekli da ne mogu ništa da pojašnjavaju bez ovlašćenja direktora Gorana Matića koji je na službenom putu, i da će na pitanja odgovoriti „u ponedeljak”.

Prisluškivanje bez kontrole

Iako ovih dana afera prisluškivanje služi maltene kao obračun između različitih političkih opcija, tema njihove kontrole nije bezazlena.

Godinama unazad, izveštaji Zaštinika građana ukazuju na ove probleme.

Tako se još 2016. u izveštaju bivšeg Zaštitnika građana Saše Jankovića navodi da je Vojnobezbednosna agencija (VBA) prisluškivala neke političke stranke, da izmiče demokratskoj civilnoj kontroli, prećutkuje i uskraćuje informacije kontrolnom organu koje je po zakonu dužna da predoči, te da nije sprovela nijednu od 11 preporuka ombudsmana.

Nedavno je Institut za evropske poslove obelodanio da je Bezbednosno-informativna agencija (BIA) u 2018. godini prisluškivala 226 građana Srbije i podsetio je i na istraživanje koje je ta organizacija izradila 2017. godine kada su utvrdili da članovi Odbora za kontrolu službi bezbednosti, koja je zadužena za nadzor nad službama bezbednosti, nemaju ni formalno ni neformalno obrazovanje ni iskustvo za rad u sektoru bezbednosti.

„Ne postoji ni administrativna ni stručna pomoć članovima Odbora, ne postoji ni efikasna i efektivna kontrola rada bezbednosnih službi, te zapravo niko ne može biti uveren u ispravnost informacija koje bezbednosne službe plasiraju“, naveo je ovaj Institut.