Bilbija je dodao da ne zna da li je to moguće, ali i da „ne bi neko ulagao milijarde dolara da to nije moguće.
Ove tvrdnje, kako je Bilbija rekao novinarki Raskrikavanja, izneo je na osnovu teksta koji je tog dana objavljen u Politici, kao i da je o laboratorijama koje sakupljanju DNK čitao pre par godina u ruskoj štampi.
„Pre pet, šest godina sam čitao u ruskim medijima da postoje takve laboratorije u području bivšeg Sovjetskog Saveza u kojima se nešto eksperimentiše sa DNK, istražuje se DNK i skupljaju DNK materijal Rusa, Slovena, Ukrajinaca, to sam čitao pre pet, šest godina.”
Politika je inače 9. marta objavila tekst pod naslovom „Ko sakuplja DNK etničkih Rusa”, koji se odnosio na laboratorije u Ukrajini i aktuelne tvrdnje da je u njima pravljeno biološko oružje.
Pri dnu teksta se između ostalog navodi da ruski zvaničnici tvrde da je „Ukrajina, pod izgovorom da testira lekove protiv virusa korona, poslala u SAD nekoliko hiljada uzoraka seruma pacijenata, pre svega onih koji pripadaju slovenskoj etničkoj grupi”.
U tekstu se međutim ne spominje pojam „etnička DNK”, koji je Bilbija upotrebio tokom gostovanja u emisiji.
Genetičarka Jelena Blagojević, sa Instituta za biološka istraživanja „Siniša Stanković” za Raskrikavanje je objasnila da ne postoji „etnička DNK”. Nacije su veštačka, dok je DNK biološka kategorija. Dakle, ljudska DNK se ne formira prema granicama neke države, već je uslovljena okruženjem.
„Nacionalna pripadnost nije biološka kategorija. Postoje narodi koji su dugo vremena živeli na određenim teritorijama, pod istim sredinskim okolnostima. Selekcija deluje na ljude, na svaku DNK, tako što ih selekcioniše za određeno klimatsko područje. Dakle – ne selekcioniše ljude prema granicama nastanka neke države, to apsolutno ne postoji kao kategorija, to je – nebiološka stvar.”
Blagojević napominje da se genetska sličnost različitih naroda može uvideti i na osnovu sličnosti jezika koji govore. Dakle – što je sličniji jezik dva naroda, sličnija je i njihova genetika.
„Jezik pokazuje da su ljudi bili upućeni jedni na druge. Ako slično govore, živeli su na sličnoj teritoriji. Ako su živeli na istoj teritoriji, znači da su bili izloženi istim faktorima sredine i da je njihova DNK potpuno na isti način evoluirala i menjala se.”
„Etnička DNK” je prema rečima naše sagovornice „rogobatan” i „nenaučan” pojam.
Što je zajednica bila duže izolovana i manje brojna – nosi više specifičnosti. Kao primer takve zajednice, Blagojević navodi Jevreje jer su izolovani i sklapaju brakove unutar svoje zajednice.
Tokom istorije su se međutim populacije ljudi mešale i genetičari ih danas prepoznaju kao široke odrednice, te tako postoji „afrička teritorija, evropska teritorija, azijska, latinoamerička, australijska teritorija”.
„Kada definišete poreklo, možete saznati u kom procentu postoji sličnost sa evropskim, azijskim…Postoje zatim neke specifičnosti za recimo slovenske narode, ali nikako ne možete reći – ovaj je Rus, a ovaj Ukrajinac”, objašnjava ona, napominjući da je njihova genetička pozadina ista, da pripadaju Istočnim Slovenima.
U prilog ovim tvrdnjama ide i istraživanje objavljeno u naučnom časopisu PubMed u kojem je ispitivana genetika Rusa i Ukrajinaca, koji pripadaju grupi Istočnih Slovena. Rezultati su pokazali da nema značajnih razlika kod Rusa i Ukrajinaca u poređenju sa drugim Evropljanima.
Da ne možemo govoriti o jedinstvenom delu DNK na nivou Ruske Federacije, pokazuju i rezultati studije u kojoj su naučnici analizirali poreklo stanovnika iz tri oblasti u Rusiji. Populacija Rusije je genetski raznolika.
Stanovnici oblasti Novgord i Pskov, koje se nalaze u severo-zapadnom evropskom delu Rusije, genetski su povezani sa narodima sa Baltika i uralske oblasti, dok stanovnici iz oblasti Jakutije (Sibir) imaju genetsku sličnost sa narodima iz Azije. Uprkos genetskim razlikama, stanovnici sve tri oblasti žive u Ruskoj Federaciji.
Govoreći o tvrdnji – da se pravi virus koji bi targetirao samo Ruse, Jelena Blagojević objašnjava da tako nešto nije moguće jer se virusi vezuju za proteine ljudskih ćelija koji su se razvijali milionima godina unazad i nisu povezani sa markerima koji se u genetici koriste za određivanje pripadnosti.
„Sumanuto je tvrditi da postoje neki proteini na površini ćelija, koji bi bili specifični na nacionalnom nivou, kao i da bi neki virus mogao da prepoznaje tako nešto”, zaključuje Blagojević.
