Brojni domaći mediji - Alo, Kurir, Informer, Večernje novosti - preneli su prethodnih dana kako su se Hrvati uplašili od toga što “Srbiji iz Rusije stižu helikopteri MI-35”. Prenoseći analizu iz hrvatskog nedeljnika Globus pojedini od njih navode da su “ustaše” prestravljene time što Srbija postaje “nedodirljiva vojna sila”.

Iako se po tonu tih tekstova može lako zaključiti da je isporuka helikoptera završena stvar, istina je, međutim, da ta donacija još uvek nije blizu realizacije - aprila ove godine su tek otpočeli razgovori o njoj.

To nije slučaj i sa sistemom S-300 jer je napise o tome da je Srbija i zvanično zatražila isporuku ovog sistema nedavno demantovalo i Ministarstvo odbrane (koje se inače gotovo nikad ne oglašava), ali i Ruska Federacija.

Spomenuti raketni sistem je, međutim, prema rečima vojnog analitičara Aleksandra Radića upravo samo to - tabloidna tema.

“Činjenica o isporuci tog sistema nema. U prošlosti su vođeni pregovori o tome, ali nikad nisu doveli ni do čega konkretnog”, navodi Radić za Raskrikavanje.

Kada je reč o saradnji sa Rusijom, Radić podseća da smo od njih 2016. godine kupili dva transportna helikoptera Mi-16-V5 za, kako je zvanično saopšteno, nešto preko 25 miliona evra, da bismo godinu dana kasnije od Rusije preuzeli šest polovnih aviona MIG-29, na isteku životnog veka.

Ovaj “poklon” Ruske Federacije zapravo nas, prema rečima zvaničnika, košta 185 miliona evra za remont i modernizaciju, ali nije poznato koliko tačno iznosi ugovorena vrednost s obzirom da je ovaj dokument tajna.

Informacije o donacijama na osnovu javnih ugovora mogu se naći u Informatoru o radu Ministarstva odbrane po kome se može zaključiti da su tokom poslednje decenije su zemlje članice NATO-a daleko češći donatori naše vojske nego Ruska Federacija.

“Najveća pojedinačna donacija dolazi od Turske, članice NATO-a, i iznosi 10 miliona evra za rekonstrukciju aerodroma Lađevci. Od Sjedinjenih Američkih Država smo dobili terenska vozila, građevinske mašine, a oni nam opremaju i centar za obuku jedinica za multinacionalne operacije u bazi Jug između Preševa i Bujanovca”, navodi Radić.

On dodaje i da je dosta opreme koju koristi srpska vojska kupljena na zapadu, poput nedavno isporučenih automatskih puški iz Belgije, a naš sistem je, kaže, potpuno zasnovan na zapadnim tehnologijama.

“Od komercijalnih ugovora, najvredniji posao (koji je poverljiv i ne znamo iznos) jeste kupovina devet helikoptera H145M od nemačkog Erbasa. Imamo bogatiju saradnju sa zemljama NATO alijanse, dobili smo od njih više artikala. Ne znamo vrednosti pojedinih ugovora, ali je izvesno da je vrednost ugovora sa Zapadom veća”, navodi ovaj analitičar.

Sa druge strane, kako se može videti u pomenutom dokumentu, u istom periodu od 2007. do 2018. godine Rusija nam je pomogla 2014. godine u saniranju posledica elementarnih nepogoda, kada nam je isporučila i 10 kompleta padobrana.

Ministarstvo ćuti dok tabloidi kolo vode

Uprkos tome što javno dostupni podaci govore drugačije, a do isporuka koje svake nedelje najavljuju tabloidi jednostavno ne dolazi, uporno se stvara slika o tome da najživlju vojno-tehničku saradnju imamo upravo sa Rusijom.

“I onda imate naslove: “Dobićemo još tenkova”, “Dobićemo još helikoptera”, a činjenica je da smo dosad u naoružanje uveli dva helikoptera. Toliko od svega toga leti. Rusija jeste najavila donaciju i 30 tenkova T72 i 30 oklopnih vozila BRDM-2, ali te donacije još nisu realizovane”, kaže on.


Očigledno, prema Radićevim rečima, postoji potreba da se stvori slika o snažnom vojnom prisustvu Rusije kod nas i podršci koju dobijamo, što Zapad uglavnom smatra dokazom da postoji aktivna ruska propaganda na našem terenu.

“Tabloidi pritom prate emociju javnog mnjenja, a javno mnjenje je prorusko. Ljudi ne žele da pročitaju naslov da je Merkel dala možda najveću donaciju u helikopterima (što je moguće da se desi u budućnosti), ali će rado da pročitaju da je stigla tehnika iz Rusije pa makar je platili”, navodi Radić.

Divljanju dezinformacija i propagande doprinosi i tajnovitost Ministarstva odbrane koje je zatvoreno i za saradnju sa pojedinim medijima.

Na pitanja Raskrikavanja, poslata nekoliko puta tokom mesec i po dana na više adresa u Ministarstvu odbrane, niko nije odgovorio.

Raskrikavanju na pitanja o vojnoj saradnji dve zemlje, vrednostima ugovora i budućim isporukama nisu odgovorili ni Rusi - niti Vlada Ruske Federacije, niti Predsedništvo, ni Ministarstvo odbrane kao ni Federalna služba za vojno-tehničku saradnju.

Analitičar Aleksandar Radić navodi da se praksa Ministarstva odbrane Srbije razlikuje od prakse nekih zemalja u regionu. Hrvatska, prema njegovim rečima, nema poverljive nabavke, kao ni Crna Gora koja na sajtu Uprave za javne nabavke objavljuje detaljne informacije “uključujući prefarbavanje, koja se antena stavlja, tačne vrednosti ugovora, datume ugovora, penale koji se plaćaju”.

Istovremeno se u Srbiji najvredniji ugovori (kojima se političari hvale i ponose) drže u tajnosti kao poverljivi.

“Mi treba da imamo otvorenost, ali umesto toga imamo jedan arogantan stav da je sve tajna, da se time štiti naša bezbednost. Mislim da se naša bezbednost štiti upravo time da znamo šta se zapravo dešava, šta političari rade i koliko para troše”, zaključuje Radić.