Problemi lokalnih novinara često ostaju nevidljivi - pretnje, uvrede, batine, kampanje protiv njih ne dopiru do šire javnosti, uglavnom dobijaju manje podrške i solidarnosti nego novinari iz većih medija i gradova, a oni neretko odlučuju da o svemu ćute kako se ne bi dodatno izlagali lokalnim „šerifima“.

Jedna od onih koji ipak ne ćute je urednica portala Kolubarske Darija Ranković koja je zbog svog kritičkog pisanja o vlastima često i njihova meta. Protiv nje je 2016. godine u Valjevu vođena žestoka kampanja koju ona izdvaja kao jednu od najtežih stvari sa kojima se suočila.

„Sve je započelo na jednoj sednici kolegijuma na kojoj je gradonačelnik Valjeva Slobodan Gvozdenović (ginekolog) nezadovoljan mojim pisanjem rekao da bi mi rado pomogao ali da ne leči matore nerotkinje“, počinje svoju priču za Raskrikavanje Darija Ranković.

Uvrede su se nastavile, poput toga da je isfrustrirana, bolesna, samozvana novinarka, nepismena, a kampanju je, kaže, zahuktao i urednik Radio Valjeva Zoran Majdak koji je „štiteći gradonačelnika od mog pisanja na svakih pola sata dva dana čitao otvoreno pismo u kome me je najstrašnije vređao i omalovažavao“. Osim uvreda na račun nje kao novinarke, Ranković je bila napadnuta i kao žena.

„Između ostalog pisalo je da sam medijski isfrustrirana te da razlog tome leži u činjenici mog ličnog nezadovoljstva jer se nisam ostvarila kao majka, da vrištim po ulicama Valjeva na šta su Valjevci i navikli. Na kraju otvorenog pisma on zaključuje: Ono što Dariji Ranković treba niti želim niti mogu da joj dam jer nije moj tip“, prepričava ova novinarka.

O tome kako se oseća, kaže, ne želi da govori javno. Povremeni strahovi su vezani za opstanak njenog portala s obzirom da je, prema njenim rečima, javnim preduzećima zabranjeno oglašavanje u Kolubarskim, a to je zahtevano i od nekih vlasnika privatnih firmi.

„Povremeno strahujem za ličnu bezbednost i bezbednost imovine ali te strahove se trudim da potisnem jer se sa njima ne može živeti“, navodi ona. Urednica subotičkog Magločistača Natalija Jakovljević priseća se prošle godine kada je redakciji preko mejla stigla poruka „Klaćemo vas kao zečeve“. Ko je pretnju uputio ni godinu dana kasnije nije otkriveno, a Jakovljević kaže da joj, iako se nije naročito uplašila, nije bilo svejedno. Njenoj porodici još manje.

„Dešavalo se tih dana da mi, dok idem ulicom, padne na pamet da neko možda ne hoda iza mene. Tada sam se vraćala uveče kući isključivo taksijem, nisam htela da idem pešice. Sećam se i da sam, onda kad su mediji to objavili, bila sama kod kuće pa je moj otac došao da prespava kod mene. Nisam htela da ostanem skroz sama. I moja majka je jako emotivno reagovala na sve to, ona i inače ne voli to čime se ja bavim jer se plaši za moju bezbednost“, navodi ona.

A bezbednost lokalnih novinara, prema njenom mišljenju, jeste ugroženija nego ostalih - izloženiji su pritiscima i manje zaštićeni zbog čega često odlučuju da o svemu ćute.

„Viđaš iste ljude na dnevnom nivou, ljudi mnogo toga znaju o tebi, gde se krećeš, gde živiš, a to može da bude opasno“, zaključuje ona.

Darija Ranković smatra da je svim novinarima koji se pošteno bave novinarstvom u Srbiji podjednako teško, bez obzira da li su lokalni ili ne, ali se slaže sa time da lokalci imaju manju zaštitu, problemi ostaju zatvoreni u njihovim malim sredinama, a i uvrede i pretnje ih više pogađaju upravo zato što se svi poznaju.

„Kad hodam ulicom i srećem ljude, i kada gledaju u mene, ne znam u kojoj meri gledaju kroz prizmu laži i uvreda koje se o meni javno iznose“, kaže ona.

Osim upada u redakciju, prebijanja kolega i privođenja koji su se desili dvehiljaditih, nedeljnik Kikindskih doživeo je poresku blokadu pre tri godine.

Ovaj nedeljnik je pobedio u svojoj borbi za opstanak uz pomoć kampanje „Branim Kikindske - za narednih 1000 brojeva Kikindskih“, a urednik Željko Bodrožić je pre šest meseci dobio nagradu za novinarsku hrabrost. Ono što ga sada najviše brine je, kako kaže, to što je oguglao na uvrede koje dobija anonimno, ali i koje se objavljuju u prorežimskim lokalnim novinama i televiziji.

„Meni se non-stop dešava da mi ubacuju anonimne cedulje u sanduče, da me zovu telefonom. Kažu da sam izdajnik, da sam ustaša, pošto sam ja iz mešovitog braka, srpsko-hrvatskog i to im je glavni argument… Raznorazni likovi se javljaju. Nešto sam prijavljivao policiji, nešto nisam. Uglavnom se ništa ne desi kad pijavim - ne mogu da pronađu. Izaziva mi strah to što sam ja oguglao, to me više brine“, objašnjava Bodrožić.

Drugi novinari iz redakcije Kikindskih nisu imali probleme, jer uglavnom on piše o politici i kriminalu i biva na udaru političara.

„Nema više potrebe da mi neko na taj način preti, jednostavno zatvore svaki pristup novcu i svemu ostalom, tako da tu onda nema potrebe da me još i tuku“, kaže Bodrožić.

Lokalni Don Kihoti

Osim pretnji, uvreda, batina ali i pokušaja ubistava kakvo se desilo prošle nedelje u Vrčinu, novinari na lokalu su još lošije plaćeni, ili nisu plaćeni uopšte, pa se postavlja pitanje šta ih uprkos svemu i dalje motiviše.

„Dobar osećaj“, navodi Natalija Jakovljević, „kad napišem nešto što sam otkrila, priložim svu dokumentaciju, i to postane vest i tema u javnosti. Iako znam da se ništa neće promeniti, niti će ko biti procesuiran, ja osećam da radim nešto jako korisno za društvo“.

Bavljenje novinarstvom u malom gradu Željko Bodrožić opisuje rečima „neprijatno i neugodno“, jer zna sve junake svojih priča, pa tako ima dvadesetak ljudi kojima se ne javlja na ulici iako stanuju u istoj zgradi. Smatra da radi ono što voli, uspeva da održi svoje novine i da ima za, kako kaže, prostu reprodukciju - štampanje, plaćanje kirije i interneta.

„Ja ništa drugo ne umem da radim. Kao mali sam pravio u kući novine… Taj petak kad izađu novine, svaka pohvala, kad mi neko kaže svaka čast komšija, to me ispunjava“.

Novinarstvo je pre više od 30 godina i Darija Ranković po sopstvenim rečima odabrala iz ljubavi, ali nikada nije bilo lako baviti se time.

Novinarsku slobodu, kaže, vlast nikad nije volela, ali ju je poštovala. Sada je, pak, drugačije i novinari su otvoreno progonjeni „čak i do samog uništenja“.

Uprkos svemu, ona je optimista.

„Motiviše me saznanje da će i ovo vreme proći. Nadam se da ću i tada biti novinar“, zaključuje urednica portala Kolubarske.