Sud je ovu presudu doneo još aprila 2023. godine, ali je javnost iz nepoznatih razloga čekala gotovo deset meseci na njenu objavu.

Kako stoji u obrazloženju, Apelacioni sud nije utvrdio da je postojala organizovana kriminalna grupa, niti je utvrđeno ko je, kada i gde napravio plan da likvidira Ćuruviju.

Kako kažu, ne postoje ni posredni ni neposredni dokazi koji bi na nesumnjiv način dokazali tvrdnje Tužilaštva za organizovani kriminal - ni da je ubistvo naručio neko iz vrha Miloševićeve vlasti, ni da je taj nalog dat Radomiru Markoviću, čelniku DB-a, koji ga je dalje, prema navodima optužnice, preneo Radonjiću, tada prvom čoveku beogradskog centra DB.

Nisu dokazani, smatra petočlano veće, ni navodi optužnice da je Radonjić dalje preneo ovaj plan Kuraku i Romiću koji su se teretili da kao saizvršioci koji su, navodno, bili na mestu ubistva.

U obzir su uzeli i činjenicu da je Branka Prpa, jedini očevidac ubistva, u istrazi i na suđenju govorila da ni Romić ni Kurak ne liče na čoveka koga je videla u haustoru u Svetogorskoj ulici, a koji je pucao u Čuruviju.

Ono što jeste dokazano, a što ni okrivljeni nisu negirali, jeste da je Državna bezbednost pratila Ćuruviju, i to pre nego što je Radonjić došao na mesto načelnika beogradskog resora Državne bezbednosti. Sud smatra da je praćenje ovog novinara bio „uobičajeni metod i redovna službena radnja iz delokruga DB“ i da nije dokazano da je praćen kako bi bio likvidiran.

Sud je „oborio“ i ključni argument optužnice - izveštaje o mobilnoj komunikaciji sa baznih stanica, koji su telefone okrivljenih locirali u blizini mesta ubistva, i koji su zabeležili i da su se okrivljeni učestalo čuli telefonom u to vreme.

„Nakon što je ovaj dokaz detaljno razmotren (...) sud je našao da se ne može prihvatiti kao pouzdan i verodostojan“, navodi se u odluci.

Zaključuju i da nije bilo sporno da je Ćuruvija bio kritičar tada aktuelne vlasti, „ali s obzirom da je u odnosu na okrivljene doneta oslobađajuća presuda, to se Sud nije ni mogao upuštati u motive izvršenja ovog krivičnog dela.“

O presudi je odlučivalo petočlano veće: Nada Hadži Perić, Vesna Petrović, Dragan Ćesarović, Marko Jocić i Dušanka Đorđević.

Advokat porodice Ćuruvija, Slobodan Ružić, za Raskrikavanje kaže da „nema dalje procedure, presuda je pravosnažna“.

„Tužilac može da podigne zahtev za zaštitu zakonitosti (to je vanredni pravni lek) ali i da Vrhovni sud utvrdi da je povređen zakon, presuda ne može da se menja na štetu optuženih, budući da su oni oslobođeni“, navodi Ružić.

Slavko Ćuruvija Fondacija: Šokirani smo presudom

Fondacija Slavko Ćuruvija je saopštila da „zemlja koja ne kažnjava ubice, nema budućnost“ i da su „šokirani presudom“. Smatraju da presuda predstavlja jasan znak da država nije u stanju da se obračuna sa najmračnijim delovima sopstvenih službi iz devedesetih, i da one i dalje imaju ogroman uticaj na pravosuđe i političke procese u Srbiji.

„Uprkos tome što i domaća i međunarodna javnost gotovo četvrt veka zahteva da se ovaj zločin rasvetli i njegovi počinioci pravedno kazne, petočlano sudsko veće Apelacionog suda je pokazalo da su im od dokaza i zakona važnija zaštita predstavnika države ogrezlim u zločinima i zaštita tajne službe koja je toliko puta pokazala da joj ljudski život ništa ne znači“, navodi SĆF.

Celokupan proces nazivaju „sramotnim“, uključujući i pravosnažne presude „pisane tako da moraju da budu oborene“.

„Oslobođeni su oni koji su ubili novinara koga je tajna služba prisluškivala i pratila pre samog zločina, čije je ubistvo najavljeno na državnoj televiziji, sa kim su se obračunavali najviši državni zvaničnici, o kome su u državnim medijima plasirane monstruozne laži, čiju je je imovinu država uništila, a njegove saradnike proganjala. Presuda Apelacionog suda ovakav zločinački sistem potpuno legitimizuje i vraća na veliku scenu devedesete godine prošlog veka“, zaključuje se u saopštenju.

Za optužnicu bilo potrebno 15 godina

Istraga u ovom postupku je trajala 15 godina, od ubistva 1999. godine sve do 2014. kada je optužnica najzad podignuta. Ključni za to su bili izveštaji sa baznih stanica mobilne telefonije koji su locirali telefone optuženih radnika DB-a u blizini mesta ubistva, i pokazali učestalost njihove komunikacije uoči i neposredno nakon likvidacije. Optužnica je bazirala svoje zaključke i na iskazima svedoka, pripadnika Zemunskog klana, pre svega Milorada Ulemeka Legije i braće Aleksandra i Miloša Simovića.

Legija je tužiocu rekao da je Radomir Marković od njega neko vreme pre Ćuruvijinog ubistva tražio da likvidira osobu koja ugrožava sigurnost države, što je Ulemek u tom trenutku, kako je govorio, odbio. Osim toga, tvrdio je i da je Markovića jednom prilikom čuo da izgovara „oni Radonjini što su ubili Ćuruviju“ (Radonja - Milan Radonjić, prim. aut).

Odbrana je dovodila u pitanje kredibilitet ovih svedoka, budući da je reč o kriminalcima osuđenim između ostalog i za ubistvo premijera Zorana Đinđića. Osporavali su i autentičnost podataka sa baznih stanica tvrdeći da njihovi klijenti, Kurak i Romić, uopšte nisu bili na licu mesta, iako na samom suđenju nikada nije dovedeno u pitanje da je Državna bezbednost zaista pratila Ćuruviju sve do poslednjeg dana njegovog života.

Novinar je, kako je bilo utvrđeno, bio pod merama službe koja mu je prisluškivala telefonske razgovore ali ga i pratila „terenski“, odnosno nadgledala njegovo kretanje. Ćuruvija im je navodno bio „bezbednosno interesantan“ zbog svojih kontakata pre svega sa ljudima iz inostranstva i zapadnih ambasada.

Međutim, pratnja na terenu 12. aprila 1999. godine izgledala je, kako su svedočili neki operativci DB-a, drugačije nego inače.

Oni su isticali kao neobično to što je Radonjić, kao načelnik beogradske centrale DB-a, tražio da o Ćuruvijinom kretanju bude izveštavan iz minuta u minut, što nije bila praksa. Praćenje je, kako se ispostavilo, naglo prekinuto nekoliko minuta pre ubistva, a operativci na ulici su naglo preusmereni da prate drugu osobu. Tužilaštvu je ovo bio signal da optuženi službenici iz vrha DB-a nisu želeli svedoke.

Suđenje je počelo 2015. godine i trajalo je do aprila 2019. kada su Marković, Radonjić, Kurak i Romić osuđeni za ovu likvidaciju na ukupno sto godina zatvora. Međutim, osim što suđenje nije rasvetlilo nalogodavce, na iznenađenje javnosti nije rasvetlilo ni ko je ubica. Prema optužnici, kao neposredni izvršilac bio je označen Miroslav Kurak, ali je presuda „iskoračila“ iz optužnice i Kuraka označila kao pomagača, dok je kao ubica po prvi put uvedena nepoznata osoba, odnosno NN lice. Kako je ovakvo prekoračivanje optužnice i uvođenje novih „činjenica“ nedozvoljeno zakonom o krivičnom postupku, presuda je u septembru 2020. oborena iz procesnih razloga - Apelacioni sud je naložio da se suđenje ponovi.

Nova runda suđenja je počela posle mesec dana, u oktobru 2020. godine, i trajala je do oktobra 2021. Međutim, godina ponovljenog suđenja nije donela ništa novo - nije se došlo ni do kakvih novih ili drugačijih saznanja, tako da je i presuda bila istovetna a sud je ponovo iskoračio izvan granica optužnice.

Viši sud u Beogradu je time po drugi i poslednji put prebacio „vruć krompir“ Apelacionom sudu. Sudije Apelacionog suda su sada bile na potezu da preseku - u decembru 2022. otvoren je poseban pretres pred petočlanim većem, saslušavani su ponovo neki svedoci poput Ulemeka i braće Simović, ali sud ponovo ništa novo nije saznao. Postupak u sudnici je okončan u martu 2023. godine i sve do sada se čekalo na pravosnažnu presudu.

U međuvremenu su se u javnosti već pojavljivale nezvaničnei informacije da je doneta oslobađajuća presuda, a organizacije poput Fondacije Slavko Ćuruvija su pozivale sud da je najzad objave budući da su od ubistva prošle 24 godine.