Pritisci, prema anketiranim novinarima, dolaze pre svega od predstavnika vlasti, a takvo iskustvo je u proteklih godinu dana imalo više od dve trećine njih.

U najvećem broju slučajeva se radi o odbijanju funkcionera ili institucija da novinarima daju informacije ili izjave, a često izražavaju nezadovoljstvo izveštavanjem, diskriminišu medij ili ga javno diskredituju.

Česte su intervencije i od strane političkih partija (sa njima se proteklih godinu dana susrelo više od polovine anketiranih), i to uglavnom vladajućih.

Kako je rekao jedan od novinara sa kojima su rađeni dubinski intervjui, a čiji je identitet zaštićen, “opozicija je srećna kada dođete da ispratite neki njihov događaj”, dok njegov kolega iz nacionalne televizije primećuje da “urednici kreću da zelene kada neko kaže da bi trebalo u emisiju da pozovemo nekog iz opozicije”.

„Onda kažu: Da, da, sigurno da bi trebalo, ali sačekaćemo”, dodaje on.

Na novinarski rad utiču, u nešto manjoj meri, i oglašivači, koji otkazuju reklame ukoliko nisu zadovoljni načinom na koji se izveštava, izbegavaju da medijima plate za reklamiranje ili zahtevaju prikriveno oglašavanje.

Pritisci, kako svedoče, idu preko menadžmenta ili uredništva medija, a njihov krajnji cilj je zaštita nečijih ekonomskih ili političkih interesa, nauštrb interesa javnosti.

„Mi u redakciji čujemo samo: zvao je ovaj. Mi nikada ne znamo ko je taj ovaj. Znamo samo da su zvali... Urednici glavne informativne emisije uvek imaju telefon kod sebe kad je frka. Vidi se ta bojazan kod urednika da će neko nazvati, vrlo bitan, ako sve ne bude urađeno kako treba”, rekao je novinar javnog servisa.

Postoje, prema rečima jednog intervjuisanog, “različiti oficiri za vezu iz raznih ministarstava koji zovu”.

„Suzana Vučićeva zove za ono što je važnije... Niko ne može iz vladajuće garniture da dođe kao gost bez odobrenja neke Vladanke. Ko je to - nemam pojma, ali sve ide preko nje. Zovu razni”, citiraju se u istraživanju reči jednog novinara RTS-a.

Upravo su takvi pritisci iznutra problem zbog kog mnogi ispitani novinari osećaju da nisu na istoj strani sa urednicima, odnosno da sa njima vode „rovovski rat”.

„U jednom momentu, nažalost, urednika više ne shvatam kao kolegu i prijatelja, nego kao neprijatelja sa kojim se borim da izguram prilog... To su takvi odnosi gde urednik manipuliše vama, vi njim, pa ko pobedi”, kaže jedan od desetoro intervjuisanih.

Skoro polovina ispitanih u onlajn anketi je rekla da im se tokom poslednjih godinu dana desilo da im urednik odbije predlog za neku temu, a oko 40% njih je doživelo da im se nameće tema za koju nema profesionalnog opravdanja. U trećini slučajeva urednik je odbio da objavi gotov tekst ili prilog, ili je menjao vrednosni ton teksta, tako da određena tema ili subjekat budu predstavljeni pozitivno odnosno negativno.

„Proces je takav da predaš tekst i posle toga nemaš više uvid kako je on urednički obrađen. Moguće je da se objavi pod tvojim imenom nešto što ne želiš. Moraš na dnevnom nivou da se boriš za svaku svoju reč. Dešavalo mi se više puta da mi promene naslov. Tekst bude korektan, ali ceo naslovni blok, nadnaslov, naslov i podnaslov budu drugačiji od teksta. Ili će ti promeniti neki kontekst, oslabiti kritiku, u lidu će dodati jednu rečenicu i već je tekst drugačiji”, rekao je jedan novinar dnevnog lista.

Svoje ekonomske ili političke interese kroz novinarske tekstove „guraju” i direktori i vlasnici medija. Više od trećine novinara je iskusilo tokom prethodnih 12 meseci da neko iz menadžmenta zahteva da se nekim oglašivačima ili političkim subjektima da poseban tretman.

„Svaki gazda nekog medija u Srbiji je pravi, istinski glavni urednik tog medija... Pitajte glavne urednike novina da li su to stvarno njihove naslovne strane. Pa to iz njihovih glava ne izlazi... Uređivačka politika je takva da se gazda njome bori da zaradi. Njega to zanima”, ističe novinar jednog dnevnog lista.

Većina intervjuisanih novinara vidi uredništvo kao centralnu tačku procesa kontrole medijskih sadržaja, jer se nalaze “između čekića i nakovnja”. Kako se konstatuje u istraživanju, novinari se vremenom pasiviziraju u suprotstavljanju uredništvu i „najčešće za sebe nalaze izlaz tako što se bave temama u kojima je pritisak manji”.

A situacija je, kažu ispitani, sve gora. Više od 70 odsto njih smatra da slobode medija u Srbiji nema ili gotovo da je nema, a značajno su pogoršani i uslovi rada - 45 odsto njih kaže da je iznos plate smanjen u odnosu na period od pre pet godina, a preko trećine njih oseća da im je bezbednost više ugrožena, da je redakcijama sve teže da se odupiru spoljnim pritiscima i da je sve više autocenzure.

Sužena su i radna prava i nivo profesionalizma, ali i obim i raznovrsnost informativne produkcije.

„Informativni program je ranije bio politika, politika, politika, sport i vreme, a sada je Vučić, Vučić, Vučić, sport i vreme”, kaže jedan novinar.

Celo istraživanje „Kontrola i sloboda medija: Svedočenja novinara" možete pročitati ovde.