1. Izmišljanje sagovornika, njihovih imena i funkcija

Neprofesionalnim novinarima nije problem da „izmaštaju“ ono što nedostaje. Pa i sagovornike, sa imenima i prezimenima, izmišljenim funkcijama. Nekada je par klikova dovoljno da se ustanovi da ti ljudi i ne postoje. Tako je u Informerovom tekstu novinar CNN-a Džejms Taper volšebno postao matematičar „Dejvid Loren“, Alo je izmislio carinika sa srpsko-bugarske granice, a Blic je imao tekst o 31-godišnjem štediši koji troši 3.000 dinara mesečno - a o kome su već pisali i dve godine pre toga. I tada je imao 31 godinu.

2. Izmišljanje izjava

Izmišljanje izjava je slična prethodnoj kategoriji, s tom razlikom što „citirani“ sagovornici zaista postoje pod tim imenima i funkcijama. Ipak, nikad nisu rekli to što mediji tvrde da jesu - na primer fudbaler Nejmar u Kuriru koji nije izjavio da treba biti oprezan u meču sa Zvezdom, ili profesorka Lučijana Gika iz Rumunije, koja je za Raskrikavanje potvrdila da nikada nije dala izjavu za Informer o tamošnjim protestima, a naročito ne takvu izjavu kakvu su joj imputirali, jer se „ne slaže sa njenim stavovima“.

3. Izveštavanje o događajima koji se nisu dogodili

Osim izmišljanja ljudi i izjava, svedočili smo i izveštavanjima sa događaja koji se još nisu desili. Ovo bi moglo da se svrsta u čist nemar novinara koji je pripremio tekst unapred, pa ga objavio, da izveštaji nisu bili „proročki” odnosno da u njima nije bilo navedeno i ko je šta na događaju rekao. Takav slučaj se desio sa Tanjugom koji je „citirao“ Zoranu Mihajlović u poseti Nišu dok je ona još bila u Beogradu, ili sa Srpskim telegrafom koji nas je izvestio o sastanku koji je bio zakazan za nekoliko dana nakon toga, uz pregršt sočnih detalja koje su pridodali.

4. Manipulisanje brojkama

Ako se radi o protestu opozicije, prorežimski mediji će umanjivati broj okupljenih do te mere da će hiljade građana svesti na desetak ljudi, i to pijanih, kao što je bio slučaj sa izveštavanjem o decembarskim protestima „Stop krvavim košuljama“ u Beogradu. Ipak, kada idu u prilog vlastima, brojevi se redovno „pumpaju“ poput broja novozaposlenih ili na primer policijskih akcija - u jednom od takvih tekstova na portalu Republika (sajt Srpskog telegrafa) neistinito se navodi da je srpska policija zaplenila preko tone, ni manje ni više, nego kokaina.

5. Prećutkivanje nepovoljnih činjenica i „pranje“ političara

Parcijalno izveštavanje, gde se daje samo jedan ugao priče, nije retkost u našim medijima. U tekstovima o investicijama, prorežimski mediji nikada neće dati računicu o subvencijama i isplativosti ulaganja, a takvom prećutkivanju činjenica bitnih za kontekst sklon je i RTS. Čitalac tih medija nikada neće pročitati nijednu od brojnih kontroverzi iz, recimo, biografije Siniše Malog u pohvalnim tekstovima o njemu, a sumnjive poslove političara ili vlasti - Vulinov stan u slučaju „tetka iz Kanade“, senior kartice, aplikacija „Izabrani doktor“, plastična jelka od 83.000 evra - tabloidi će se svojski potruditi da „operu“.

6. Manipulacija činjenicama i logičke greške

Kada je Informer izvestio da je Rusija uvela zakon kojim se mediji i NVO finansirani iz inostranstva mogu svrstati u „strane agente“, zaključili su mimo svake logike i zdravog razuma da je po tome „N1 strana agentura“. Jedan od legendarnih primera nasilja nad logikom bilo je i u tekstu Aloa „Narko dileri platili kaznu za dvojicu fudbalera“, koji su započeli rečenicom „Albanska dijaspora, u kojoj naravno i ima i narko dilera, rešila je da plati kaznu…“

7. Pogrešno prenošenje stranih izveštaja i stranih medija

Raskrikavanje je u prethodnoj godini pronašlo više desetina ovakvih primera - kada domaći mediji, predvođeni Tanjugom, prenose strane izveštaje (najčešće iz oblasti politike ili medicine) ili tekstove stranih medija, u ogromnom broju slučajeva je nešto loše interpretirano, prećutano ili izmišljeno. Tako je Tanjug izmislio da je Poreska uprava Srbije najbolja u Istočnoj Evropi pozivajući se na izveštaj Svetske banke; prećutao čitave delove iz teksta Njujork Tajmsa o Vučiću, a neuspešno pokušao da „odbrani“ i Anu Brnabić od novinara Dojče Velea. Osim paničnih prenošenja izveštaja Svetske zdravstvene organizacije, kada su nas tabloidi plašili bolešću koja i ne postoji, bilo je i „zabavnijih“ primera poput tekstova o tome da će Šveđani morati na overu kod notara pre seksa.

8. Dobro vs Zlo

O možda najkompleksnijim temama poput problema Kosova, odnosa sa Rusijom i SAD, odnosom prema NATO, međunacionalnim odnosima, „borbama“ vlasti i opozicije, tabloidi redovno izveštavaju na pojednostavljeni, crno-beli način. Tako će Rusi (i Milorad Dodik) uvek šablonski biti predstavljeni kao prijatelji, dok je spisak neprijatelja poduži: NATO, SAD, Albanci, Hrvati, opozicija, NVO aktivisti, nezavisni novinari. Ovi tekstovi često imaju isti šablon - anonimni izvori dojavljuju, ili tajni dokumenti stranih obaveštajnih službi otkrivaju, uvek postoji nekakva zavera, bilo da „opozicija priprema haos“ ili da neko „ruši Vučića/ Dodika“, ili da se sprema rat. Istovremeno, naši prijatelji (Vučić, Putin) predstavljaju se kao spasitelji naciije od „sila mraka i bezumlja“. U tekstovima nikad nema nijednog dokaza za tvrdnje, izveštavanje je potpuno iracionalno i zapaljivo, a često su to upravo noseći tekstovi, odnosno tekstovi na naslovnim stranama koji prodaju novine.