„Ovo je konkretan dokaz da su Vašington i Brisel neprijatelji Srbije“, piše Informer bez biranja reči, a kao dokaz navodi da su „SAD i njihovi NATO partneri“ donirali ili prodali opremu vrednu 4,9 milijarde evra „Hrvatima, Šiptarima i ostalima“, ne precizirajući izvor svojih podataka.

Drugim rečima, NATO naoružava okolne zemlje, a istovremeno im, navodi ovaj tabloid, smeta što Srbija „nabavlja PVO sisteme od Rusije“.

Nije jasno na koje PVO sisteme misli Informer, s obzirom na to da je Srbija u poslednje vreme od Rusije, prema izjavama političara, kupila samo „pancir“, mada se ne zna po kojoj ceni. Raketni sistem S-400 se, nakon završene vojne vežbe zbog koje je nakratko dopremljen, vraća u Rusiju.

Informer spominje Hrvatsku, Mađarsku, Bugarsku, Severnu Makedoniju, Kosovo, Albaniju, Crnu Goru i BiH kao zemlje u okruženju kojima NATO prodaje ili donira oružje, kao da nije većina tih zemalja upravo deo NATO alijanse gde svaka od njih ima obavezu da ulaže deo svog budžeta u modernizaciju vojske.

Osim što čitavu priču oko NATO-a predstavlja crno-belo, Informer prećutkuje i činjenicu da i Srbija ima poprilično živu saradnju sa zemljama članicama, koje su, prema podacima Ministarstva odbrane za period od 2007. do 2018. godine, naši najčešći i najveći donatori.

Među njima prednjače SAD i Kraljevina Norveška, a najveća pojedinačna donacija - od 10 miliona evra - došla je iz Turske 2012. godine za rekonstrukciju dela aerodroma „Morava“ u Kraljevu.

U istom periodu Srbija je od Rusije dobila pomoć od 23.000 evra za sanaciju posledica elementarnih nepogoda i 10 kompleta padobrana u vrednosti od oko 21.000 evra.

Radić: Naoružavanje je stvar nacionalnih politika

Ovakvo pisanje tabloida, koje implicira da je Srbija „opkoljena“ država sa neprijateljima u susedstvu, vojni analitičar Aleksandar Radić smatra čistom propagandom koja ima ozbiljne političke posledice.

Kako objašnjava za Raskrikavanje, nije NATO nekakvo nezavisno političko, obaveštajno i vojno telo koje naoružava države, već savez država koje same nabavljaju oružje i vojnu opremu u skladu sa svojim nacionalnim politikama.

Svaka od 29 članica, kako se navodi na sajtu NATO-a, trebalo bi da izdvaja minimum 2 odsto svog bruto domaćeg proizvoda za odbranu - od plata za zaspolene u ovom sektoru i penzija, preko istraživanja, nabavke i razvoja opreme, do vojnih vežbi i operacija.

Od te sume (2 odsto BDP-a), prema zajedničkom dogovoru, svaka zemlja treba da izdvaja petinu za nabavku opreme odnosno modernizaciju.

Članice alijanse, prema Radićevim rečima, izdvajaju male sume za samo funkcionisanje alijanse, i imaju obavezu da u nabavci naoružanja poštuju neke zajedničke standarde kako bi vojske mogle da funkcionišu i na primer razmenjuju municiju na terenu, ali ih niko zvanično ne obavezuje da kupuju od konkretnih proizvođača sa teritorije zemalja članica.

Tako je na primer, kaže Radić, Hrvatska poslednjih godina najviše investirala u borbena vozila koja su kupili od firme iz Finske, vojno neutralne zemlje, dok neka druga naoružanja nabavljaju od izraelske firme.

„Nabavka sredstava je nacionalna politika. Naravno, tu postoji dosta pritisaka i korupcije, neki insistiraju na nacionalnoj proizvodnji, uglavnom jače zemlje, Amerikanci bi voleli kad bi se oružje kupovalo od njih, ali to nije stav Pentagona, već firmi koje onda guraju Pentagon kao sredstvo da bi to postigli“, objašnjava on.

Kao primer navodi slučaj SAD, koje između ostalog imaju program u okviru koga daju finansijsku podršku zemljama Balkana za zamenu starih sistema iz sovjetske ere. Oni zapravo daju, kaže Radić, participaciju za nabavku u kojoj se podrazumeva da ćete oružje da kupite od Amerikanaca.

„Crna Gora je sad potpisala ugovor za nabavku oklopnih vozila od američke firme i Amerikanci kreditiraju tu nabavku. Makedonija od te iste firme kupuje ista vozila, a njima će Amerikanci iz budžeta dati novac za trećinu vrednosti te nabavke. Time američku budžet podržava svoju firmu i u tome nema ničeg neobičnog“, objašnjava on.

Radić navodi da je stoga apsurdno pričati o licemernosti NATO-a kao organizacije „jer ovde pričamo o parama i interesima kompanija koje proizvode oružje“.

Drugi primer su Erbasovi helikopteri, kakve je i Srbija nabavila 2016. godine, i to od Francuske i Nemačke - zemalja NATO-a. Iste te helikoptere, iz istih zemalja, nabavlja i Mađarska, zemlja u susedstvu i takođe članica NATO-a.

„Vidite koliko je apsurdan Informer - ako Mađarska kupuje helikopter na istom mestu gde i mi, onda je Mađarska to dobila od NATO-a? Pa nije dobila od NATO-a, kupila je od komercijalne kompanije, isto kao i mi. Znači kada mi hoćemo da potrošimo stotine miliona evra za neku nabavku od zemlje članice, to može, a kad neka okolna zemlja to radi, onda ne može jer je to pritisak na Srbiju“, navodi ovaj analitičar.

Radić procenjuje i da je suma od pet milijardi evra koju navodi Informer prevelika a tvrdi i da neki podaci sasvim sigurno nisu tačni - na primer, da je BiH u poslednjih 12 godina nabavila 48 tenkova, 69 hamera, 80 oklopnih vozila, 2 helikoptera…

„BiH nije nabavila ništa, doslovce nisu pokrenuli od nule proces modernizacije već 13 godina. To što Informer navodi je Federacija dobila posle Dejtona, a ne u poslednjih 12 godina. Ovo su proizvoljno napisali, neko je brkao babe i žabe“, tvrdi Radić.

Kako je Raskrikavanje već pisalo, teme koje se tiču naoružanja, NATO-a i Rusije veliki su izvor dezinformacija i propagande u domaćem javnom prostoru. Tabloidi godinama unazad redovno najavljuju da nam stiže razno naoružanje iz Rusije, iako se gotovo ništa od toga nije obistinilo, dok se NATO predstavlja isključivo kao „neprijatelj“.

Svemu tome doprinosi i zatvorenost Ministarstva odbrane koje javnosti odbija da dostavi podatke o nabavkama vojne opreme i vrednostima tih ugovora.

Iz NATO-a nisu odgovorili na pitanja Raskrikavanja o ovoj temi.