„Porast medijskih sloboda u istočnom delu Evropske unije ide ruku pod ruku sa shvatanjem da nezavisno izveštavanje može da bude zaštita od propagande Kremlja. Srbija – u kojoj provladini mediji šire rusku propagandu – pretrpela je najveći pad u regionu“.
Reporteri, u delu izveštaja o Srbiji, podsećaju da je ruska televizija RT, koju je Evropska unija inače zabranila u okviru sankcija, u novembru 2022. godine pokrenula sajt RT Balkan na srpskom jeziku.
Ruska propaganda se tokom prošle godine povećala, ali Rusija nije jedina – kako navode, ispitanici u čak 118 zemalja rekli su da su političari u njihovim zemljama uključeni u masovne kampanje dezinformisanja i propagande.
Napadi političara na novinare su problem i u Srbiji.
„Novinari su redovno izloženi političkim napadima koje podstiču pripadnici vladajuće elite, a koje pojačavaju određene nacionalne televizije. Ni političari, ni institucije, uključujući i Regulatorno telo za elektronske medije (REM), uglavnom sastavljeno od pojedinaca koje je imenovala vlada, nisu bili voljni da poprave situaciju“, ukazuje se u izveštaju.
Takođe, navode da je novinarima koji pišu kritički o vladajućoj partiji ograničen pristup intervjuima sa predstavnicima vlasti i pristup javnim informacijama.
Iako Srbija, kako se konstatuje, ima neke od najnaprednijih medijskih zakona i ustavom zagarantovanu slobodu izražavanja, novinari rade u restriktivnom okruženju, često se autocenzurišući. Ocenjuju i da pravosuđe koje se između ostalog bavi i SLAPP tužbama „tek treba da dokaže nezavisnost i efikasnost u zaštiti slobode štampe”.
Izveštaj podseća i da u Srbiji postoji fragmentisano medijsko tržište sa preko 2.500 registrovanih medija, a na tržištu se istovremeno dešava snažna koncentracija medija koja se ogleda i u borbi dve kompanije – državnog Telekoma i privatnog SBB-a koji „vode bitku oko pristupa, programa i korisnika“.
Kao najuticajnije, Reporteri izdvajaju RTS, televiziju N1 i nekoliko tabloida, dok sa druge strane istraživački mediji nemaju ni naročit uticaj ni naročit domet.
„Nagrađivane istraživačke priče novinara imaju ograničenu publiku jer su dostupne samo na internetu i u nekoliko nezavisnih medija“.
Reporteri su se dotakli i bezbednosti novinara u Srbiji koji su „još uvek daleko od osećanja zaštićenosti“. Situacija je, prema njihovoj oceni, i dalje nepovoljna i pored napora da se stvar unapredi formiranjem dve radne grupe i uvođenjem SOS linije za novinare.
U prilog činjenici da je bezbednost novinara na nezadovoljavajućem nivou, govori i to što su neki zločini i dalje nerasvetljeni kao što je ubistvo Slavka Ćuruvije, 1999. godine.
Indeks medijskih sloboda za svaku zemlju se, inače, formira na osnovu pet indikatora: politički kontekst, zakonski okvir, ekonomski kontekst, sociokulturni kontekst i bezbednost. Konačan indeks medijskih sloboda se kreće u rasponu od 0 do 100, pri čemu je 100 najbolji rezultat koji pokazuje najviši stepen slobode medija. Indeks medijskih sloboda za Srbiju iznosi 59,6, čime se Srbija svrstava u „problematične“ zemlje, a istoj kategoriji je pripadala i prošle godine.
U regionu su u istoj kategoriji i Bosna i Hercegovina, Albanija, Kosovo, Mađarska iako su sve one ostvarile napredak u odnosu na prošlu godinu. Crna Gora i Severna Makedonija su ostvarile značajan skok, pa je u njima, kao i u Hrvatskoj, stanje medijskih sloboda ocenjeno kao „zadovoljavajuće”.
Na globalnoj listi najbolje su rangirane Norveška, Irska, Danska, Švedska i Finska, a Reporteri su ocenili da najmanje slobode imaju mediji u Severnoj Koreji, Kini i Vijetnamu.
